Има ли ћирилице у Вуковару?

У Вуковару може да се чује српски језик на два локална мањинска радија. Један је Радио Дунав из самог града, док је други Радио Борово из суседне истоимене општине. У Вуковару излази и часопис Извор којег издаје Заједничко веће општина, као једине новине у Хрватској, поред појединих црквених гласила, које се штампају у потпуности на српском језику и ћириличком писму.

Проблем ћириличких табли у Вуковару траје пуне три године, односно од 17. децембра 2012. године када је хрватски Државни завод за статистику објавио резултате пописа становништва одржаног годину и по дана раније. Поред многих шокантних података који указују на огромну депопулацију целокупног становништва, највише буре у јавности изазвао је податак да у граду Вуковару живи 9.654 или 34,87 одсто Срба што им законски гарантује право на равноправну употребу језика и писма. Десничарски настројена удружења и политичке партије дижу се тада на ноге у намери да се ћирилица у Вуковару“као симбол ратног страдања“ никада не уведе.

Случај „ћирилица“ тренутно је на Уставном суду који ће одлучити да ли је последња забрана табли на српском језику и писму у складу са претходним тумачењима закона од стране Уставног суда. Наиме, иако је закон прецизан и јасан, управо је Уставни суд у августу прошле године обавезао градско Веће Вуковара да у року од годину дана пропише и уреди индивидуална права националних мањина на службену употребу језика и писма за које ово тело локалне самоуправе сматра да „одговарају животним чињеницама и околностима у граду“, али и да ове одредбе истовремено „уважавају потребе већинског хрватског народа, али и потребе праведног и правилног третмана српске националне мањине“. Одговор градских власти у Вуковару у августу ове године био је да се двојезичне табле не постављају „док се за то не осигурају услови“.

Овде је реч само о таблама на двадесетак државних институција које постоје у Вуковару, док о двојезичним таблама на градским институцијама и установама, именима улица и туристичким и саобраћајним знацима нико не размишља.Чак и општине са већинским српским становништвом, које су увеле двојезичност, ни 20 година након рата не могу да поставе табле са српским и хрватским језиком на улазима и излазима из својих места због вишегодишње забране Хрватских аутоцеста у чије ингеренције спадају саобраћајне табле.

Тренутно су у Вуковару видљиве само две двојезичне табле, једна на полицији, а друга на згради државне управе. Остале, па и оне постављене на општинском и жупанијском суду или државном тужилаштву, прелепљене су пре више од годину дана хрватским заставама и од тада их не дирају ни они који су их раније разбијали, а ни представници тих институција не сматрају да треба те налепнице да скину. Табла на Хрватском заводу за мировинско осигурање није ни враћана откад је разбијена па већ дуже на тој институцији нема никаквих обележја.

И о протестима против ћирилице и о каснијим разбијањима двојезичних/двописмених табли пуно се писало и говорило у медијима. Након свега, стиче се утисак да ћирилице нема у Вуковару, али то није тако. Она се пре свега користи и учи у три основне, четири средње школе и једној предшколској установи у Вуковару у којима је организована настава по хрватском програму, али на српском језику и ћириличком писму. На ширем подручју Вуковарско-сремске и Осјечко-барањске жупаније постоји 18 основних и шест средњих школа у којима је настава организована по оваквом моделу. Међутим, ниједна од тих школа дугогодишњом опструкцијом жупанијских власти још увек није регистрована као мањинска установа.

У Вуковару може да се чује српски језик на два локална мањинска радија. Један је Радио Дунав из самог града, док је други Радио Борово из суседне истоимене општине. У Вуковару излази и часопис Извор којег издаје Заједничко веће општина, као једине новине у Хрватској, поред појединих црквених гласила, које се штампају у потпуности на српском језику и ћириличком писму. Уз то, и многе српске организације као што су поменуто Заједничко веће општина, Веће српске националне мањине града Вуковара или СКД „Просвјета“ користе ћирилицу у службеној комуникацији или приликом израде позивница и плаката за манифестације.

Сем тога, грађани Вуковара и раније су имали право да се телима државне управе или судовима обраћају на српском језику и ћириличким писмом, као и да траже јавну исправу односно личну карту која ће бити и на хрватском и на српском језику. У пријашњим годинама и једно и друго право припадници српске националне мањине ретко су користили. Примера ради, у 2011. години Полицијска управа Вуковарско-сремска издала је свега 35 личних карата на српском језику, док је исте године на Прекршајном суду у Вуковару 11 пута понуђено странкама да се поступак води на српском језику, међутим све су одбиле овакву могућност.

Разлози за индивидуално некоришћење права на језик и писмо могу да буду неинформисаност, незаинтересованост, али и страх који се управо у последње три године показао као оправдан. Један од разлога зашто Срби у Хрватској не користе у довољној мери ћирилицу као своје право је свакако и однос саме државе Србије према свом писму које се, иако је по Уставу званично, налази у подређеном положају у односу на латиничко писмо. То је уједно и један од главних аргумената противника ћириличких табли у Хрватској.

Колективно право на употребу језика и писма, као што су спорне двојезичне табле, требало је да допринесе афирмацији и признавању Срба као равноправног народа у граду у којем живе вековима и тренутно чине трећину становништва, али и да их ослободи страха да несметано користе свој језик и писмо. Тешко је, међутим, сада рећи да ли је све оно што се дешавало уназад три године утицало на припаднике српске заједнице негативно - као продубљење страха или позитивно - као инат да почну више да цене и поштују свој језик.

* Текст је настао за потребе пројекта „Говори правилно – новинарско правило“ који је Удружење новинара Србије реализовало уз подршку Министарства културе и информисања.