О издаји и крађи

У новогодишњем и божићном броју НИН-а пренео сам оптужбе самозваних „бранилаца ћирилице“, који тврде да и Матица српска и САНУ спроводе „хрватску језичку политику“ и да су то својевремено чинили чак и Александар Белић и Павле Ивић, у жељи да „српски народ полатинче и поунијате“.

Читалац потписан као „Стари Вујадин“ сада ми пише: „Очекивао сам да ћете одговорити на те чудне оптужбе, макар да бисте одбранили успомену на двојицу великана. У следећем броју, међутим, ви сте прешли на друге теме.“

Шта да вам кажем, чика Вујадине? Оптужбе за издају у Србији падају врло лако, а најлакше кад су у питању језикословци. Погледајте само тог Вука Караџића: живео у Бечу, дружио се са Словенцем Копитаром, оженио се Швабицом, ћерци дао име Вилхелмина, посећивао Гетеа и друге Немце, постао дописни члан академија у Бечу и Берлину, добијао почасне докторате с немачких универзитета. А тек Ђура Даничић? Отишао, замислите, у Загреб и тамо Хрватима, латиницом, покренуо „Рјечник Југославенске академије знаности и умјетности“, ЈАЗУ, оне исте која ће у наше доба променити име у ХАЗУ! Шта онда да очекујете од Белића, Ивића и њихових наследника?

Узгред, једна од главних замерки српским лингвистима у поменута три писма јесте да су се „перфидно политикантски... одрекли имена нашег, српског језика, и заменили га Белићевим измишљеним називом српскохрватски језик“. Ако наши писмописци верују да је Белић „измислио“ термин српскохрватски, варају се. Тај термин је први употребио Јакоб Грим, немачки филолог, још 1824. године, у предговору свог превода Вукове српске граматике.

Током деветнаестог века и други слависти широм света прихватили су тај двочлани назив, јер су се уверили да ко једном научи српски не мора испочетка да учи хрватски и обрнуто. Једино се на Балкану та блискост сматра за несрећу, па у једној држави разбијају ћириличне табле, у другој неки лингвисти оптужују Хрвате да су Србима „украли“ језик као замену за свој кајкавски и чакавски, док у трећој један професор (Ферид Мухић из Сарајева) тврди да постоји заправо само босански језик, посведочен још у 17. веку, а да су га Срби и Хрвати касније присвојили и назвали га сопственим именом.