Укидање језичке дискриминације

Сарајево - Декларација о заједничкош језику, коју је потписало више до 200 експерата за језик - лингвиста и писаца, али и активиста, уметника различитих профила из Хрватске, Србије, БиХ и Црне Горе, представљена је јуче у Сарајеву.

Ипак, и пре него штоје јуче званично објављена, Декларација је поделила јавност, посебно у Хрватској. И док су идеју о јединственом језику многи нападали с друге стране за 24 сата, откада је дата јавности на увид (на веб порталу http://jezicinacionalizmi.com/), број оних који је подржавају све више расте (онлајн петицију је потписало више од 2.500 људи). 

У Декларацији се језик не именује, већ тврди да је он заједнички грађанима Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Хрватске. Како је наведено, ради се о заједничком стандардном језику полицентричног типа - односно језику којим говори више народа у више држава са препознатљивим варијантама - какви су немачки, енглески, арапски, француски, шпански и други. 

„Ми, потписници ове декларације, сматрамо да чињеница постојања заједничког полицентричног језика не доводи у питање индивидуално право на исказивање припадности различитим народима, регијама или државама. Свака држава, нација, етно-национална или регионална заједница може слободно и самостално кодифицирати варијанту заједничког језика. Све четири тренутно постојеће стандардне варијанте равноправне су и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика. Стога, ми потписници Декларације позивамо на укидање свих облика језичке сегрегације и језичне дискриминације у образовним и јавним установама", поручују, између осталог, потписници Декларације. 

Владимир Арсенијевић, српски писац и оснивач удружења Крокодил, изјавио је најучерашњој конференцији за новинаре да пажња коју је Декларација изазвала заправо говори о њеном значају. 

„Желели смо да покушамо да реконструишемо неприродно стање које живимо у региону већ неколико деценија", рекао је Арсенијевић, додајући да је иницијатива дошла из Сарајева, те да је намењена младим људима. 

Истовремено, књижевница из Хрватске Ивана Бодрожић навела је да „напади“ који су ових дана долазили из Хрватске, поводом најаве представљања Декларације о заједничком језику, немају упориште. Она је појаснила да у Хрватској то сматрају нападом на Декларацију о хрватском језику из 1967. године, што није тачно. „Ми само упозоравамо на разноликост за коју ми сматрамо да је богатство. Не желимо народе чистити од нечега. Језици се врло често не подударају с народима, што је примјер са Њемачком, Аустријом. У Аустрији говоре њемачки језик, што не чини Аустријанце мање Аустријанцима. Сви знамо шта се догодило након рата. Били смо присиљени пазити да будемо чисти. То чишћење језика директно утјече на структуру наших мисаоних свјетова и то треба понављати код свих нас који желимо аутентичност и ширину“, навела је Бодрожић. Она је додела да потписници Декларације не желе да руше Устав или да чине нешто репресивно. „Не желимо било кога приморавати на нешто. Ми желимо сензибиратијавност дапостоје други модели схваћања језика. Не заговарамо језичну анархију. Првих 200 потписника су махом људи који су изузетно образовани. Такођер, ми не тражимо заједничко име језику, не желимо га назвати југославенским, балканским, заговарамо да сваки народ именује своју варијанту језику онако како жели“, додала је Бодрожић. 

Директорка београдског Центра за културну деконтаминацију Борка Павићевић објаснила је како је државаједно, а језикдруго, икако умножавање национализма погодује политичким елитама. Сарајевски професор Енвер Казаз рекао је да су деца у Босни и Херцеговини у образовном систему изложена националистичкој и идеолошкој мржњи. 

„Дјеца у БиХ су у образовном процесу изложена језичком расизму до којег доводе они политички моћници и националистички лингвисти који искључиво виде школу као високо, средње или основно ментално обрезивање илити лоботомију, у сврху формирања ригидног концепта националног идентитета, из којег избија мржња“, поручио је Казаз. 

Суочени с негативним друштвеним, културним и економским последицама политичких манипулација језиком и актуалних језичних политика у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији, Декларацију је потписало 225 истакнутих јавних личности међу којима су и: Раде Шербеџија, Мирјана Карановић, Рајко Грлић, Јасмила Жбанић, Ранко Бугарски, Филип Давид, Иван Чоловић, Анте Томић, Борис Дежуловић, Виктор Иванчић, Предраг Луцић, Сњежана Кордић, Есад Бајтал, ХанкаВајзовић... 

Декларација је, чини се, најжешће полемике изазвала у Хрватској, па је реаговао и сам премијер Андреј Пленковић рекавши да на тај папир не треба трошити речи, те додао да је хрватски језик дефинисан Уставом и један од службених језика Европске уније. 

„Како бих то подржавао? Ко то може подржати у Хрватској?“, запитао је Пленковић. 

Његовом ставу придружио се и бивши министар културе Златко Хасанбеговић, који је оценио да је Декларација „вуковски вапај југословенских националиста за згубљеном домајом“, док је актуелна министарка културе Нина Обуљен Коржинек казала у изјави за медије да јој није јасно у којем смеру иде иницијатива. 

„Недавно смо прославили велику годишњицу Декларације о хрватском језику, па претпостављам да је ово политичка иницијатива која се и на то односи", рекла је хрватска министарка културе. Она је додала да су, као што се зна, кроз историју Хрвати говорили и писали на хрватском језику, ахрватскикњижевници су одувек говорили да пишу на хрватском језику када је хрватски језик постао службени. 

„Питање заједничког језика је политичка конструкција која је дошла с једном државом ‘45. године и никада заправо у стварности није заживела. Он се називао хрватскосрпским ј езиком, али сви смо ми у школи учили хрватски и писали смо на хрватском. Није ми јасно који би циљ био данас покретати такву иницијативу", рекла је Обуљенова. 

Потписници Декларације истичу да њен спј није да позове на стварање јединственогјезика, већ управо супротно - да богатство прожимања овом полицентричном језику треба пустити да се слободно развила. М. К. 

Анте Томић: Ни рођени након распада Југославије немају проблема с разумијевањем 

Писац Анте Томић у тексту под називом „Зашто сам потписао Декларацију о заједничком језику Хрвата, Срба, Бошњака и Црногораца" објављеном у Јутарњем листу каже како је „хрватски језик измишљен да би Хрвате држао у страху, да их мучи како неговоре језиком који зову својим па да вазда питају је ли се рече хиљада или тисућа, кисела или минерална вода, је ли исправно славина, чесма или пипа, кациола, заимача или кутлача, одрина, брајда или пергола, бакшиш, манча, тринкелт или напојница..." „Зашто пристајемо на репресивну, полицијску, себичну националистичку језичну политику, која суставно кљаштрећи наш рјечник охрабрује интелектуалну лијеност и, опћенито, ствара једну гадну, непријатељску друштвену атмосферу? Онај језик којим говоре у Србији, Босни и Црној Гори очито није другачији од овога којим говоримо ми овдје. Баш сви у Хрватској, па и најљући усташе и праваши, савршено добро знају шта су кашика, биоскоп, саксија и панталоне. Ни рођени након распада Југославије немају проблема с разумијевањем српског или босанског, а навијачи Хајдука, видјели смо недавно, знају и ћирилицу", пише Томић. 

Он истиче да се Декларација о заједничком језику супротставља „ужасном, идиотском, нељудском стању у којем је данас наш језик". „Потписао сам је јер она помирљиво и пријатељски признаје свакога, јер афирмира различитости, дозвољава да једна ствар може имати више имена, да ми сви, ето, говоримо једним језиком, који се од мјеста до мјеста различито зове, негдје је хрватски, негдје српски, негдје босански, а негдје црногорски", закључује књижевник.