Србија је на зачељу европских држава по броју часова матерњег језика

Није српски математика

Да ли је умесно наше чуђење што нам деца не читају довољно, завршавају основну школу неписмена, не знају ћирилицу и не умеју да се изражавају - пита Рајна Драгићевић, професорка Филолошког факултета

Србија је на зачељу европских држава по броју часова матерњег језика, посебно у нижим разредима основне школе. Анализа Рајне Драгићевић, професорке Филолошког факултета у Београду, показала је да наши основци од првог до четвртог разреда имају пет часова српског језика и књижевности недељно, као и њихови вршњаци у Украјини, а да су у најповољнијој ситуацији ученици у Француској, у којој је матерњи језик заступљен са чак 10 часова.

 Рајна Драгићевић

Ни у једној државној институцији у Србији не постоји тело
задужено да брине о српском језику: Рајна Драгићевић

Слично је и у Турској, где је за матерњи језик у прва два разреда основне школе предвиђено по 10 часова у недељном распореду, а по осам у трећем и четвртом разреду. Ове податке професорка Драгићевић изнела је на Конгресу славистичких друштава Србије, који је недавно одржан на Филолошком факултету у Београду.

- Ситуација у Украјини и Белорусији је слична српској, али се она може објаснити обавезном наставом руског језика, но у свим другим земљама број часова матерњег језика знатно је већи него у Србији. Проф. Анте Бежен са Учитељског факултета у Загребу истраживао је сатницу матерњег језика у нижим разредима основне школе у 15 европских земаља и закључио да ни у једној од њих број часова није мањи од шест, а просек је седам часова недељно. Ово је сасвим разумљиво када се има у виду да се ученици описмењавају у прва четири разреда основне школе. То значи да би свака следећа реформа школства у Србији морала подразумевати и повећавање броја часова српског језика у нижим разредима основне школе. Посматрано из европске перспективе, имало би смисла дуплирати број часова - указује професорка Драгићевић.

Ситуација је нешто повољнија у вишим разредима основне школе и гимназијама, али је, према мишљењу професорке Драгићевић, и ту потребно повећати недељни фонд бар на пет часова. У нашим школама ђаци имају пет часова недељно у петом разреду, а по четири до краја основног образовања, док је на друштвеном смеру у гимназијама српски заступљен са по четири часа у прве две године, а по пет часова у трећем и четвртом разреду. И овде се Турска, а посебно Русија издвајају као земље које највише воде бригу о матерњем језику.

У нашој земљи у најнеповољнијем положају су ђаци средњих стручних школа, у којима је за матерњи језик у сваком разреду остављено по три часа у распореду, а да није било оштрог протеста стручне јавности, у медицинским школама од ове јесени српски би био сведен на само два часа. А то би, према мишљењу професорке Драгићевић, представљало европски преседан.

Како повећати број часова српског језика а да то не изазове протесте наставника осталих школских предмета?

Решење је да се пропише другачији статус предмета српски језик, и то по угледу на ситуацију у Русији, указује Рајна Драгићевић. Српски језик се убраја у општеобразовне предмете, док руски има натпредметни статус. То омогућава да се у руским школама подразумева да он доминира у настави. Никоме није необично што, рецимо, у првом разреду основне школе постоји девет часова руског језика, а четири часа математике, три физичке културе, два часа природе и друштва и по један час музичког, ликовног и техничког образовања. У петом разреду основне школе предвиђено је осам часова руског, пет математике, три часа енглеског, по два историје, биологије и техничког образовања и по један час основа православне културе, музичког и ликовног.

- У Србији се стално успоставља паралела између српског језика и математике и инсистира се на истом броју часова из ова два предмета. Руски пример показује нам да, не умањујући изузетан значај наставе математике, предност ипак треба дати српском као натпредметном курсу. Да би српски језик добио такав статус, у плановима и програмима мора бити више садржаја који указују на то да овај предмет има улогу да развије код ученика све основне функције језика и мишљења: комуникациону, интелектуалну, информациону, организациону. Треба да буде више садржаја који обогаћују језичку културу ученика - сматра професорка Драгићевић.

Она додаје да би се у одређеној мери требало ослонити на програме наставе матерњег језика у скандинавским земљама. У финским и норвешким програмима пажња се усредсређује, на пример, на разумевање текста, извлачење поруке из текста, разумевање значења речи у различитим контекстима, састављање усменог и писменог саопштења, стратегије слушања усменог саопштења и раслојавање језика на различите функционалне стилове.

Ипак, наша саговорница указује да је већи број часова српског потребан, али не и довољан услов да се општа ситуација у школама измени набоље. Ако се планови и програми не ускладе са реалним потребама и ако су наставници немотивисани и не схватају своју улогу и значај у наставном процесу, већи број часова нам не може помоћи.

Професорка Драгићевић се не слаже са оценама да је инсистирање на повећању броја часова матерњег језика усмерено само ка хомогенизацији српске нације. Напомиње да је реч о „важном националном питању у најбољем смислу“.

- Тиме би се омогућило да ученици у већој мери овладају матерњим језиком и да буду спремнији за учење свих осталих школских предмета, да се боље упознају са српском и светском књижевношћу, да овладају граматичким системом и тако развију један вид апстрактног мишљења, чиме би се стекла могућност за лакше овладавање и страним језицима. Настава српског језика треба да буде одскочна даска на путу ка развоју језика, мишљења, сазнања, националне свести, позитивне слике о другим културама и ка многим другим вредностима - каже Рајна Драгићевић.

Она указује да ни у једној државној институцији у Србији не постоји тело задужено да на државном нивоу брине о српском језику.

- Да ли је онда умесно наше чуђење што се српски језик чак и у Србији повлачи пред страним утицајима, што нам деца не читају довољно, завршавају основну школу неписмена, не знају ћирилицу и не умеју да се изражавају и што плаћамо реформаторе који реформишу школство тако што убијају учење српског језика у школи - пита Рајна Драгићевић.

Лош пример Шведске

Као пример лошег и за српске услове неприхватљивог решења Рајна Драгићевић наводи случај Шведске, у којој су пре 2012. године у гимназијама била предвиђена три часа шведског језика недељно, а у другој и трећој години свега два. Од 2012. свакој школи је дозвољено да сама одлучује колико ће се часова држати за сваки предмет. На националном нивоу су постављени само циљеви и оквирни садржај курсева, а школама је остављена слобода да се организују како желе. Од тада се води жестока дебата о томе и многи наставници се противе таквој организацији, али власт за сада не показује намеру да промени систем. Донекле сличан систем постоји и у Холандији, у којој наставници „прилагођавају сатницу интелектуалним достигнућима деце“.


<
44/44
>