Двоазбучност – део српског идентитета

Сасвим случајно сам код рођака наишао на један документ из 1933. године. Реч је о уверењу које је власнику једне продавнице мешовите робе издао државни орган чији назив стоји у заглављу: „Краљевина Југославија – Пореска и финансијска контрола”, а то заглавље је исписано – латиницом. Штавише, само латиницом. Наравно, садржај уверења је исписан руком и ћирилицом.

На старим фотографијама Београда види се да је латиница била у јавној употреби и пре него што су је „комунисти наметнули”. Једна од тих познатих фотографија приказује бензинску пумпу негде на садашњем (и тадашњем) Тргу Николе Пашића, точиоца који очигледно беспослен чита новине, у позадини здање Народне скупштине, а у другом плану продавницу делова за аутомобиле с великим натписом „Велауто”, исписан прво ћирилицом, па латиницом. На фотографијама Кнез Михаилове улице, снимљеним између два светска рата, види се да је добар део фирми исписан латиницом, као и већина филмских плаката. Дакле, ако неко српску двоазбучност сматра лошом (а ваљало би и да објасни шта је у њој лоше, осим што је „неуобичајена”), онда „кривицу” никако не може да припише комунистима, већ врло антикомунистичкој власти међуратне Југославије.

Та двоазбучност, уосталом, није била само српска: оба писма су била обавезна у школама у свим крајевима српскохрватског језика у Југославији, с тим што је по једно од та два писма било присутније у приватној, а друго у службеној комуникацији. Припадници старијих генерација у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори и данас знају ћирилицу, док су млађи нараштаји, осим у БиХ, нажалост лишени те привилегије. Стога латиница која је опстала у Србији у приватној и пословној комуникацији (али не и у комуникацији с државним органима) никако не може да буде опасност по српски идентитет јер је она – његов саставни део, свиђало се то некоме или не. Национални идентитет јесте у одређеној мери и конзерватор прошлости, али је једнако и ствар садашњости. Све генерације стварају национални идентитет, то није искључива привилегија далеке прошлости.

Неки елементи националног идентитета су пролазни (као обичај ношења феса и турске градске ношње у недавној српској историјској прошлости), неки су трајнији, као што је код нас двоазбучност. Она јесте неуобичајена (иако постоје слични примери у свету), али ни по чему није опасна, поготово не за језик, који је старији од писма и чија судбина уопште не зависи од писма. Латиница којом се пише на српском језику је – српска латиница.

Владимир Павловић, преводилац