Ћирилица
Право је и обавеза Србије да непрекидно захтева испуњење пуних капацитета обећаног статуса за српски народ у Хрватској
Представник Европске уније деловао је збуњено. Комисија, каже, подржава одржавање језичке разноликости, али питање двојезичних табли је ипак у надлежности држава чланица... А шта је са равноправношћу грађана држава чланица? У Републици Хрватској није више у питању однос хрватске већине и српске мањине. Реч је о односу према националним мањинама које живе у Хрватској. Да ли је питање за Европску унију зашто Италијани, Мађари, Чеси... којих у Републици Хрватској има далеко мање него Срба већ годинама имају право на двојезичност, а Срби немају? И не само то, већ је у Вуковару власт читаву деценију избегавала да спроведе закон ишчекујући попис, све у нади да ће последицом сталног исељавања удео српског становништва и тамо опасти. Да ли је бледа и неуверљива појава европског бирократе свесна да је Хрватска Ердутским споразумом прихватила неке обавезе и да их не извршава? А можда је истина да Европска унија не баштини вредности слободе и демократије већ их злоупотребљава? Питање права је важно углавном онда када користи циљевима највећих држава уније. Када није могуће ојадити некога ко има нафту, лагати по ко зна који пут о оружјима масовног уништења или геноциду (сетимо се „100.000 масакрираних Албанаца“), нанети штету стварним или замишљеним интересима Русије... Онда их људска, грађанска и национална права не занимају. Да ли у Бриселу заиста мисле да се нико не сећа како су злоупотребљавали сарадњу Србије са Хагом како би утицали на избор овдашњих влада? Да ли мисле да нисмо разумели зашто су Србију санкционисали као Гадафијеву Либију, а Милошевића ни као Курта Валдхајма?
Да ли данас ико поистовећује старе идеале европских вредности са Европском унијом а да при томе не добија велики новац из европских фондова? Је ли могуће да у наше време Европску унију славе само они Срби којима дотиче вишак немачког новца. Какав може да буде један однос који је заснован на неистинама и новцу?
Једна демонстранткиња у Вуковару каже како им је ћирилица донела рат. Ја сам опет мислио да је Фрањо Туђман био искрен када је рекао да рата не би било да га Хрватска није хтела и да је одустала од (безусловне) независности. Такође сам очигледно био у заблуди верујући да само постојање другог и другачијег није разлог великој и тешкој мржњи која је и довела до геноцида над Србима током којег је у Другом светском рату само у Срему убијено око 30.000 људи, дакле више него што је Срба и Хрвата страдало у недавном рату. Каква је то мржња када ових дана окупљене патриоте у Вуковару разбијају табле с државним знамењима Републике Хрватске?
Мислим да данас не треба да нас превише занима дубоки проблем који има Република Хрватска, земља у којој против једног мањинског писма протестује по двадесет хиљада људи. У којој већина грађана има тако негативан однос према српском народу – који је у историји, све до недавног рата, у кључним тренуцима (1848, 1905, 1918, 1941) подржао националне интересе Хрвата – да себе види као жртве Срба и онда када је стварност потпуно другачија. Ако су до сада све идеолошке и политичке поделе у Хрватској нашле помирење на уједињењу против Срба... онда нешто заиста није у реду са друштвом те државе.
Хрватска је независна држава и Србија у њене послове не треба да се меша. Право је и обавеза Србије да непрекидно захтева испуњење пуних капацитета обећаног статуса за српски народ у Хрватској. Однос према заграничним Србима симптом је и наших унутрашњих проблема. Ми патимо због несолидности наших политичких вођа и захтева народне већине да троши више него што зарађује. Пре десетак година у једном дуелу Николићев противкандидат га је питао зашто мисли да има „тапију на патриотизам“? Данас можемо да поставимо другачије питање: ако је председник републике осамнаест година водио штетну и шовинистичку политику на срамоту српског народа, то не значи да данас пошто га је Србија изабрала тек као измењеног и покајаног сви морамо да се испаштамо због његове прошлости. И то, у време док хрватско друштво о српском трошку лечи седамдесет година старе ране међухрватског грађанског рата. И док жртве рата на хрватској страни проживљавају трауме само зато што је у тој држави преостао још неки Србин. Хрватска државна телевизија доследно говори о „србијанском конзулату“, „србијанском народу“, „србијанској цркви“... Председнику Николићу можда то не смета, али Србијанци нису исто што и Војвођани, Санџаклије, Косовари...
Чедомир Антић,Напредни клуб