У потрази за украденом историјом

Подсећања

По попису који је одржан последњег дана 1890. године, у Дубровнику и околини живело је 11.177 становника. Српским језиком говорило је 9.713 житеља некадашње славне Републике

Ових дана, док прати медијске извештаје о протестима против ћирилице у Хрватској, где су се Дубровчани потрудили да се посебно истакну, просечан Србин, највероватније, зазире и од саме претпоставке да је управо та ћирилица вековима била у употреби баш у том Дубровнику. Од 1514. године, када је дубровачки писар Лука П. Примојевић тражио од Сената дозволу за отварање штампарије која би штампала „и српским писменима како их употребљавају српски калуђери у својим црквама, истим словима којим су били почели штампати Црнојевићи а штампа им је била свугдје хваљена и уважена”. (Мирослав Пантић, „Из старог Дубровника”). Ћирилица, разумљива и за суседне српске области и за дубровачку канцеларију, кроз све ово раздобље била је у употреби у литургијским и књижевним текстовима и на гробним споменицима. Прихватили су је и еластични фрањевачки мисионари... Тај исти просечни Србин тешко да би могао помислити да би припадници славне дубровачке властеле могли бити Срби. Због тога је, можда, лако хрватској држави да својата целокупну баштину Дубровника.

Готово цео прошли век хрватски национализам се сводио на стално доказивање нових разлика од Срба. Због проблема са идентитетом морали су да буду много пута већи противници Срба од било кога. Нарочито у Дубровнику, да се потпуно потисне идеја да је овај град саставни део и хрватске и српске историје.

У духу ове рубрике подсетићемо на документ штампан 1898. године у Дубровнику. Реч је о календару „Дубровник, за просту 1898. годину” – „Издање и наклада Српске Дубровачке штампарије А. Писаревић”. На самом почетку ове занимљиве књижице издавач је донео „неколико статистичких података о Дубровнику”, у којима пише:

„1. По попису од 31. децембра 1890. опћина дубровачка има простора 36:26 км, а становништво броји 11.177.

2. Опћина састоји се од 15 одломака.

3. Од Св. Јакоба на Плочама до близу Обода у Конавлима и од мора до Херцеговачке границе цијели овај предио обухвата 22:83 км, са 13 одломака.”

Потом се поименице набрајају сва настањена места на територији Дубровника, затим попис становништва по припадности, домовини и држављанству. Потом следи попис по „вјероисповести”. Последњег дана децембра 1890. године у Дубровнику је живело „10.327 римокатолика, 546 православнијех, унијата – 1, припадника лутеранског обреда 15, реформисаног обреда 206, Јевреја 79, мухамеданаца – 2” а један житељ се није определио ни за једну вероисповест. Прецизни аустроугарски пописавачи затим евидентирају становнике бивше славне републике по образовању, а затим по језику – како се говори у кући. На прагу прве године девете деценије деветнаестог века, значи пре сто двадесет година, у Дубровнику је српским језиком говорило 5.823, а у осталим насеобинама ове „опћине” стање је било следеће: у Гружу и Лападу српски језиком је говорило 1.028, у Бргату Горњем 222, у Бргату Доњем 230, у Грбовцу 195, у Мартиновићима 207, у Макошема 254, у Буићима 235, у Петрачама 186, у Челопечићима 211, у Чибачама 261, у Брашинама 284, у Заврељама 253, у Солинама 132 и на Платама 200 становника. Дакле, укупно 9.713 житеља у Дубровнику и непосредној околини говорило је српским језиком.

Статистичари из Беча нису пропустили да забележе ни колико је било Дубровчана с манама. Тако је слепих на оба ока било четири мушкарца и осам жена, глувонемих, такође, четири мушкараца али једна жена, „лудих и сулудих” било је 12 мушких и девет женских и у рубрици „кретини” уписан је један мушкарац.

Овај део календара завршава се напоменом да је у овом попису из 1890. убројана и војничка посада, која је те године бројала 786 чланова. Немци и Мађари, из војничког састава, објашњавају присуство протестаната у Дубровнику.

Овде је прилика и да подсетимо да је аустријски статистичар Карл фон Церниг, још у попису становништва Дубровника и његове околине (Конавле и Пељешац) 1851. и 1857. године, написао – да су Срби.

Чак и аустријски дипломата Бењамин Калај, чији се развојни пут креће од србофила до србофоба (у Београду, док је службовао као конзул, прешао је у православну веру и узео име Србољуб, онда је, у другој животној фази, чинио све да посвађа Србе и Хрвате и смишљао фразе које се и данас користе, па и у протестима против ћирилице у Вуковару), Дубровник назива српским градом.

Просечном Србину с почетка ове приче преостаје да добро размисли о речима нашег нобеловца Иве Андрића: „Прошлост је оно што је остало” или да прихвати флоскулу старог циника да је историја лепа жена која се преудаје.

Иван Миладиновић