Ћирилица и Вуковар

Располажем необичним доказом да гужва, коју у граду на Дунаву данима стварају тзв. драговољци домовинског рата, нема суштинске везе са ћирилицом, чије је увођење у живот наводни повод за протесте и ршум. Доказ је личне природе и тешко га је (ако не и немогуће) оспорити.

Штампао сам, наиме, у свом дугом вијеку бројне (туђе и своје) списе користећи оба наша писма, а и не водећи особитог рачуна о избору варијанте. Важно је било да се књига појави, док о таквим ситницама готово да и нисмо водили рачуна.

Те књиге (ћириличне и латиничне) стизале су годинама у јавне књижнице по Хрватској, а и другдје, па су заинтересовани читаоци могли, мање-више уредно, пратити нашу продукцију. А онда се догодио рат и све оно што је уза њ ишло те се којешта промијенило, а страдали нису само људи, куће и станови, већ и књиге (видјети нпр. „Књигоцид“ Анте Лешаје).

Многе су уништене, спаљене или изрезане, а у рацијама су поједини наслови и аутори третирани као кужне појаве, којих се здрава ХаДеЗеова језичка „наука“ на сваки начин морала ријешити. У харанги и лудилу (захваљујући Шексовом, Векићевом, Мерћеповом, Главашевом усташлуку) пострадале су, између осталих, и моје књиге тако да се у тамошњим библиотекама овај аутор не може пронаћи.

И као што ми нисмо водили рачуна о писму на којему су књиге објављене, ни ови који су их склањали са полица те затим резали или палили о тој ситници такође нису водили рачуна већ су проскрибирано име уклањали у сваком облику. Другим ријечима, вуковарски драговољци (њихови библиотекари) приспјевши на власт уклањали су с једнаком страшћу и ћириличне и латиничне наслове ако су њихови аутори били (а и сад су) непожељна чељад.

Није им заправо сметало (нити им данас смета) писмо, него текст. Да смо писали на глиненим плочицама ови би Варвари и то полупали. Јер тако културни, у нешто ударати морају.

Горан Бабић
књижевник