„Добра вакта ко образа нема“

Водећи лингвисти оптужују српску државу да обогаљује српски језик и затире ћирилицу /други део

Шта је о тешким последицама дугогодишње небриге за званични језик и писмо, о општој функционалној неписмености нације и забрињавајућем положају у коме се данас налазе српски језик и ћирилица речено и закључено у расправи одржаној крајем октобра у САНУ Стање у коме се већ дуже време налазе српски језик и ћирилица навело је српске лингвисте да се 28. октобра окупе у здању Српске академије наука и уметности у Кнез Михаиловој 35 у Београду да разговарају о језику и предложе решења како би се изашло из велике кризе. Научни скуп „Српски језик и актуелна питања језичке политике“ организовале су најзначајније језичке институције: Одељење језика и књижевности САНУ, Одбор за стандардизацију српског језика, Институт за српски језик САНУ и Фонд „Ђорђе Зечевић“ за унапређење ћирилице који делује при Српској академији наука. У припремама за скуп учествовали су и Академија наука и уметности Републике Српске, Матица српска и Српска књижевна задруга.

Знање „стручњака“

Посебно је драматично стање на филолошким факултетима где се изучавају страни језици и одакле излазе стручњаци који функционално не знају српски језик, који нису способни да преводе на српски, да избегну рогобатне реченице са реченичним конструкцијама језика са којих преводе. Реч је, дакле, о непотпуним стручњацима, а то је зато што као предмет нису имали српски језик. Осим на Филолошком факултету у Београду. Слично је и у другим универзитетским градовима. На Филозофском факултету у Београду студирају се наставни предмети које ће будући професори ученицима предавати на српском језику, а на факултету не постоји предмет српски језик. Тај недостатак у високом образовању, што помало зачуђује, више се осећа на ваннаставним факултетима, где се увиђа да се семинарски, дипломски и магистарски радови, чак и докторске дисертације пишу на лошем српском језику, па се и на таквим факултетима чују мишљења да би било неопходно увести нови предмет – српски језик.

Када је тако у нашим средњим школама и на факултетима, шта онда рећи о захтеву, који иначе важи у европским земљама, да се и од странаца који стичу српско држављанство захтева основно познавање српског језика и писма.

Допуњеним или новим Законом о службеном језику и писму, како упозорава академик Предраг Пипер, „требало би предвидети да је услов за добијање држављанства Републике Србије владање службеним језиком и писмом на нивоу који утврђује лингвистичка институција у чијој би то било надлежности. Да би се то могло остварити, потребно је покренути пројекат израде одговарајуће нормативистичке лингводидактичке литературе, као, на пример, у Немачкој, где постоји Стандартwерк зур деутсцхен Спрацхе, или у Великој Британији, где постоји едиција Стандард Референце Боокс, која обухвата и лингвистичка издања“.

Смутна времена за лекторе

О, такође, болној теми, лекторатима српскога језика, говорила је доцент др Весна Крајишник. Из њеног излагања сазнали смо да у Влади Србије, у њеним министарствима нема ниједног места на коме би се могао добити податак о броју лектора, а да би се добили такви подаци, требало је обавити право истраживање. Смутна времена настала су када је српске лекторате у свету преузело Министарство за образовање. У време постојања југословенске државе српски језик се изучавао на 150 катедри, где је било 47 лектората и петнаест гостујућих професора. Лекторати су постојали на свим континентима.

Само у Француској српски се предавао на једанаест универзитета где је радило осамнаест лектора. А тамо слани најбољи стручњаци. Онда долази потискивање српског језика, преотимање катедри. Наша држава се није тиме бавила, а немар је оправдаван несташицом новца. Република Хрватска за лекторе има новца. Данас Хрватска има 36 лектората у свету и два центра за хрватске студије у Аустралији (на овом континенту се иначе не учи српски језик). Хрватске лекторате финансира Министарство знаности, а поред тога хрватска држава у потпуности или делимично финансира још 30 самосталних лектората, укупно, дакле, 66 лектората хрватског језика. Српски језик се данас изучава у 35 земаља.

Почетком прошле године Србија је имала 27 лектората и 15 гостујућих професора.

У међувремену су два лектората затворена. У последњих десет година изгубили смо лекторате у шест земаља, а отворени су нови у Белорусији и Украјини.

Министарство просвете подржава само 19 лектората. Морамо подсетити да су наши лектори толико лоше плаћени, да тако, живећи и радећи у страним земљама, представљају једну врсту социјалних случајева. А шта рећи о лекторској служби у Србији, где је у средствима информисања, издавачким кућама укинута лекторска служба и где се такође масовно ради по већ поменутим „правилима бабе Смиљане“?

Тешко у институтима

О стању у Институту за српски језик САНУ говорио је проф. др Срето Танасић, директор. У Институту је значајно поправљена кадровска ситуација. Али, „због неразрешених питања у вези са школовањем кадрова при преласку на болоњски систем, данас је пред научним институтима и другим научним институцијама, као што је, на пример, и Матица српска, велики проблем школовања на докторским студијама, јер држава није недвосмислено решила питања школовања, односно ко сноси трошкове школовања. Ни сарадници, нити институти не добијају за то потребна средства која су за њих велика. Такође, потребно би било да се обезбеди стабилно финансирање публикација које су у функцији представљања резултата рада научних институција од националног значаја. Без тога готово да резултати и немају своју вредност.

Финансирање института у којима се изучавају националне дисциплине је неадекватно, преко пројеката, где су научници стално у положају хонорараца, где се сваких неколико година иде на конкурсе као да се полази испочетка. Зато се као приоритетни задатак поставља прелазак на буџетско финансирање Института за српски језик САНУ и обезбеђивање стабилног пословања како би могао испуњавати своје програмске задатке, а тиме бити и држави на услузи код решавања питања у вези са статусом националног језика. Данас Институт за српски језик САНУ ради у неподношљиво тешким условима. Институција која је успешно извршавала своје програмске задатке неминовно ће почети да заостаје у томе погледу уколико не буду отклоњене ове препреке“.

Писмо у трагичном стању

Српско национално писмо у трагичном је стању, о чему смо се могли уверити на минулом београдском Сајму књига. Да није било штандова Српске православне цркве, ћириличне књиге би се могле свећом тражити. Било је доста београдских издавача на чијим штандовима није било ниједног ћириличног наслова. Зато радује чињеница да су се на штанду Ирана нашле књиге преведене са персијског језика, штампане ћирилицом. „Срби су“, као каже Милош Ковачевић, „једини народ на свету коме је било забрањено његово национално писмо у свим облицима употребе и на свим просторима. Учинила је то Аустроугарска, после сарајевског атентата 1914. године. Аустроугарска је тада забранила употребу ћирилице, и у Босни и Херцеговини, Хрватској, Црној Гори и у Србији. Зар то довољно не говори, заправо, да је ћирилица одређена као суштински елеменат српског националног идентитета. Ако се ми тога елемента одричемо, онда се одричемо на неки начин и самих себе, одричемо се, у првом реду, онога што нас је чинило онаквим какви смо сами себе сматрали и каквим нас је свет сматрао.

Ако се не вратимо српском језику и ћирилици, онда ће нас свет, заправо, сврстати у категорију народа који губи властити идентитет и постаје само један шраф у светским глобализацијским процесима. Тако то бива када се укину главни темељи националног идентитета. А главни темељ су језик и писмо“.

Стање српског језика у државама које су настале распадом бивше Југославије је трагично. Тамо се, како је др Милорад Пуповац, професор Загребачког свеучилишта, изнео у свом саопштењу „Језичне идеологије, језичне политике и производње нетолеранције у постјугословенским земљама“, догађа да поједини „политички идентитети“ стварају „језичке идентитете“ и да приватне језике претварају у језике идеологије, а онда их намећу као јавне језике. Овде је на сцени произвођење језика у нејезик, и произвођење нејезика у језик.

...Ко образа нема

Слично се догађа у Босни и Херцеговини са бошњачким, односно босанским језиком. О томе је говорио академик Слободан Реметић: „Бошњаци су стигли до црте која чува од заборава ону изреку: ‘Добра вакта ко образа нема’.

Изостала је обећана експертиза правника у вези са толико пута помињаним коришћеним тобожњим правом народа на властито име језика, што се не помиње у међународним документима. А то псеудоправо измислили су хрватски филолози 1967. године у Декларацији о називу и положају хрватског језика, а други нису проверавали његову правну утемељеност која говори да једино српски, у оквиру помињане полиглосије не само фактички него и правно има статус лингвистичког језика… Све је агресивнији бошњачки филолошки, идеолошки програм у коме субјективно-емоционални, симболички и политички квазикритеријуми доминирају над објективно-научним лингвистичким. Томе такозваном босанском језику, добијеном као и у случају хрватског језика, простим преименовањем књижевно-језичког идиома, који је за потребе српског народа половином деветнаестога века реформисао Вук Караџић. Грозиничаво се, не презајући ни од чега, траже и налазе докази ‘континуитета од почетка словенске писмености на тлу средњовековне Босне и средњовековнога Хума’. То је за Бошњаке једини домаћи аутохтони језички израз, док су она два – српски и хрватски, унесени из њихових матичних центара. Практичне активности бошњачких институција и појединаца које са науком о језику немају скоро никакве везе, осим намере да се баве језиком, не прате одговарајући кораци српске стране. Глобално посматрано, могло би се рећи да је у Босни и Херцеговини угрожен српски језик. Јер Србија и Република Српска не схватају или не показују да је спор о језику важан не само за српску културу него и за опстанак српског народа“.

„У Црној Гори је у последњој деценији извршено насиље над науком, над језичком истином, над историјским континуитетом и наслеђем“ – рекла је проф. др Јелица Стојановић у свом излагању „Актуелни процеси у вези са писмом и језиком у Црној Гори“. „Ћирилица је сведена на најмању могућу меру. У васпитању и образовању српски језик је потпуно маргинализован са тежњом да се сасвим изостави. То се рефлектовало у многим сферама, у Уставу и законодавству, променом Устава и законских аката, покушајем нове стандардизације српског језика, преименовањем српског језика, покушајем да се на јавној сцени Црне Горе као и у васпитању и образовању српски језик потисне, изостави, заобиђе, забрани и прећути. Последица свега тога је дискриминација српскога језика и говорника српског језика, кривотворење историје књижевно-језичког наслеђа.

Тако у последње две деценије невероватном брзином долази до промена у односу на српски језик и језичку политику. Процеси су, наравно, текли сукцесивно, почев од Хрватске преко Босне и Херцеговине до Црне Горе, на сличан начин као политичко-идеолошки или национално-државни пројекти“.

Брутална тортура на Космету

Шта тек рећи о српском језику на Косову и Метохији?

О томе је сведочила др Митра Рељић која је рекла да су они који на Косову и Метохији говоре српски изложени најбруталнијој тортури, где је смањивање броја оних који говоре српски сразмеран смањењу територије на којој живе, где је присутно функционално-комуникацијско сужавање и језичко загађивање на свим нивоима, те уништавање писаног наслеђа српског језика. Све је то протицало као да се ништа не дешава, уз помодни дискурс о мултикултурализму и мултијезичности. У то се укључио највећи број стручњака космополитске провенијенције, а ту су и домаћи лингвисти, доследни заговорници интеркултурализма које „све ране белог света боле“. Да ли зато што у периоду стигматизовања српског народа то не би било уносно, или што их је судбина Срба са Косова најмање занимала, нису ни покушали да укажу на проблем косметске „језичке политике“ који је нудио изобиље грађе управо из њиховог научног домена. Честа је пракса западних усрећитеља света да властите мисионарске активности снабдевају разноразним писаним документима, тек декларативног карактера. То је легализација непочинства сваке врсте, што је на Космету дошло до пуног изражаја. Тако се и дешава, да упркос уредбама и законима, у којима се прописује равноправна употреба српског и албанског језика, у присуству доносилаца тих аката, прво УМНИК-а, а потом и других структура власти под контролом протектора, српски језик уместо да служи комуникацији постаје средство идентификације људи с циљем киднаповања, изгона и убијања. Срећни су били они који су наишли на екстремисте спремне да им поштеде живот уколико плате казну за јавну употребу српског језика, наравно уколико им се у џепу затекао тражени новчани износ.

Проф. др Михај Радан, Србин из Румуније, професор славистике на Темишварском универзитету, указао је на процес одумирања Срба у Румунији, о којима, као ни о осталим сународницима у расејању, држава Србија не води довољну бригу, не обезбеђује лекторе, наставнике и уџбенике.

Све жалопојке које су се чуле под кровом здања Српске академије наука и уметности лингвисти су преточили у закључке које ће упутити Влади Србије и њеним министарствима. Овај акт потписали су академици Предраг Пипер и Иван Клајн и проф. др Срето Танасић. Лингвисти су такође одлучили да једном годишње организују овакве скупове.

Шаренило решења

Приликом предстојећих припрема измене или доношења новог Закона о званичном језику и писму Републике Србије могла би се користити решења других земаља.

Како су то питање решавале поједине земље Европске уније, говорио је др Милош Луковић:

„Не постоје правно обавезујући међународни стандарди који би налагали начин уређивања употребе језика матичног народа у једној држави. Таквог стандарда нема ни у оквирима Европске уније. Стога постоји шаренило решења и међу државама чланицама Европске уније“.

Закон о употреби званичног језика донет је у Француској 1994, у Пољској и Летонији 1999. године, у Литванији и Словачкој 1995. У Финској такође постоји посебан Закон о језику из 2003. године. Италија нема посебан закон о италијанском језику, али се у Закону о заштити историјских језичких мањина из 1999. године утврђује и то, већ у првом члану где се каже да је званични језик Републике Италије – италијански.