Наша латиница

Како је латиница током 20. века постала друго српско писмо, те „озбиљни друштвени и културни разлози искључују враћање српске културе само једном (ћириличком) писму“, Милан Шипка је разматрао како би било да се латиничко писмо усаврши по принципу „један глас један знак“, као што је и у ћирилици.

То подразумева замену двоструких знакова џ (dž), љ (lj), њ (nj) одговарајућим монографима, за које даје и конкретне предлоге – по једно слово с квачицама (Милан Шипка, Стандарднојезичка преиспитивања I, 2008). Предност реформисане латинице била би у потпуној аутоматској конверзији са српском ћирилицом, затим у прецизнијем обележавању речи попут надживети, инјекција, конјугација, Танјуг (на латиници – nadživeti, injekcija, konjugacija, Tanjug), мада је таквих примера мало.

Економски разлози су мање важни, рачуница каже да би се у књизи од 500 страница уштедело шест и по страница, али за штампане медије и није тако занемарљиво. Међутим, тиме би се српска латиница графијски одвојила од хрватске и бошњачке, што је недостатак, како сматра Шипка, а никако предност, јер би се отежала читљивост текстова у региону. И наравно да је недостатак, зато што би јужнословенски стандарди требало да теже уједначавању, а не раздвајању.

„Сигурно би било боље кад би се усавршавање латинице обавило договорно у сва три стандарда“, пише Шипка, свакако свестан да је то засад неизводљиво. (Напредна демократска друштва су усмерена на комуникативну функцију језика, а не на симболичку. Немачка тако мења правопис у договору са Аустријом и Швајцарском, одричући се притом неких традиционалних елемената.)

Многи се противе таквим иновацијама, сматрајући, рецимо, као Иван Клајн, да је време реформе прошло, да је то било могуће онда када је ретко ко био писмен, али сада – требало би прештампавати масе књига, а писмен свет би морао поново да се описмењава. Ту су и оштри противници латинице, који би је радије протерали сматрајући је окупационим и непријатељским писмом, погубним по српску духовну баштину. Осим пуке нетрпељивости према нечему што није наше, такви ставови немају никаквих лингвистичких аргумената нити оправдања.

Млађе генерације не доживљавају латиницу као туђу, а користе је више јер је функционално ефикаснија. Заједница не треба да се одриче нечега што јој користи само зато што је страног порекла. Тешко је озбиљно тврдити и да ће ћирилица нестати, а и ако нестане, како је говорио Љубиша Рајић, неће тиме нестати српска култура, и не би била једина која замењује писмо оним практичнијим.

Мада тешко остварљива, идеја Милана Шипке је креативна и занимљива, а штета је, и „чудо“, како је рекао, што се Ђура Даничић није сетио тог решења кад је за израду Рјечника ЈАЗУ уводио те знакове.