Хрватска против Србије: Увек са играчем више

После вуковарског страдања ћирилице и фудбалског окршаја на „Маракани“, вечито узаврели односи Србије и Хрватске опет су у средишту пажње, али, по обичају, србомрзачки испади не само да остају некажњени, већ бивају чак и награђивани

Јосиповић у Дечанима

Према чињеничном стању какво препознају Уједињене нације, фудбалери хрватске репрезентације налазили су се прошлог петка, 6. септембра, у истој држави као и председник њихове земље Иво Јосиповић: они су на београдској „Маракани“ играли утакмицу против репрезентације Србије, док је Јосиповић боравио у „службеној посети“ Приштини. Штавише, фудбалери и Јосиповић били су, сваки на свом задатку, суочени и са истом појавом, коју у хрватској јавности једногласно доживљавају као знамење непријатељства – ћириличним писмом.

Хрватске фудбалере и њихову пратњу, наиме, српски навијачи дочекали су са великим транспарентом, раширеним преко целе трибине нашег највећег стадиона, на којем је ћирилицом било исписано „Вуковар“. То су хрватски извештачи са утакмице листом оценили као јасну провокацију. Примера ради, тиражни загребачки „Вечерњи лист“ овако описује ту појединост:

„Паклени дочек приредили су навијачи Србије нашим репрезентативцима синоћ на ‚Маракани‘. На стадиону је било око 35 хиљада навијача, а први транспарент који је био постављен био је провокативан – на њему је Вуковар био исписан на ћирилици“, пише новинар овог дневног листа, додајући да су у српској престоници хрватски играчи проживели „вероватно најтеже гостовање у каријери“.

Слично „Вечерњаку“ изјаснили су се и остали дневници, телевизијске станице и интернет портали из Хрватске. Ваљда ниједан није пропустио да издвоји ту „дрскост“ српских љубитеља фудбала, који су се усудили да госте из државе у којој је ћирилица доказано непожељна дочекају називом једног града исписаним тим „бизантинским“ писмом.

Окружен ћирилицом био је и Иво Јосиповић када је у суботу, 7. септембра, другог дана нечега што су „Тањуг“ и Б92 описали као „званични боравак на Косову“, посетио Високе Дечане, најочуванији српски манастир на подручју јужне покрајине. У овом древном, предивном, натприродно упечатљивом здању, латиницу је вероватно немогуће наћи, барем када је реч о натписима на српском језику, али то што је хрватски председник тамо био дочекан ћирилицом и само ћирилицом – за коју, да не буде забуне, није заслужан данашњи старешина манастира, игуман Сава Јањић, али о њему нешто касније – нико од извештача није сврстао у провокације или било какве другачије непријатности.

Грђе од лицемерја

То што се хрватска јавност тако оштро и ратоборно односи према ћирилици коју су затекли њихови фудбалери на стадиону, али није нимало узбуђена због ћирилице на коју је наишао њихов председник у манастиру, могло би да се схвати као савршен пример лицемерја – када би се радило о појединцу.

Али, овде се ради о целој држави, односно о њеној свеукупној медијској и уопште друштвеној позорници, која је протеклих седмица свесрдно учествовала у исказивању дотичног лицемерја. Много гора од дволичности је и својеврсна кампања којом су хрватски медији испратили београдску утакмицу: неизбежно су подвлачили изливе мржње којима су били изложени њихови играчи, али су „заборавили“ да подсете да је сваки и један српски спортиста – изузев можда Новака Ђоковића – у „лијепој њиховој“ наилазио на далеко гори пријем (сетимо се само Европског првенства у рукомету из јануара 2009, када је задарски градоначелник наредио уклањање свих застава земаља учесница зато што су му се мештани жалили на српску, а само њу није смео да уклони).

Појаве такве масовности завређују озбиљније разматрање, нарочито када су у њу укључени чак и најразумнији припадници поменуте јавности. У најразумније хрватске јавне делатнике свакако спада и Борис Дежуловић, сплитски писац и новинар, већ годинама најраспрострањенији аутор на југословенским просторима: редовно пише коментаре за многобројне листове, часописе и портале из Загреба, Сплита, Београда или Сарајева. Може се рећи да је Дежуловић омиљени текстописац „југосфере“ (како је незаобилазни енглески новинар Тим Џуда својевремено крстио подручје распале СФРЈ), уважаван и прихваћен од стране самозваних регионалних либерала – најлакше препознатих по издашним донацијама са исто тако либералног Запада – као истакнути борац против национализма и примитивизма свих боја. Због тога што је у родној Хрватској био међу ретким критичким гласовима против Туђмановог и каснијих режима, Дежуловић ужива неподељену, фанатичну заштиту тих напредних кругова почивше Југославије, сличну заштити коју ужива једна Латинка Перовић.

Пажљивији увид у Дежуловићев новинарски опус, међутим, открива извесне пукотине у оваквом угледу сплитског аутора. Некако, Дежуловић ипак прави разлику између српског и осталих национализама, односно онога што као такве препознаје. Тако је Дежуловић крајем августа, у тексту за сарајевске дневне новине „Ослобођење“, описао неколико видео снимака са „Ју тјуба“, на којима су забележена вашарска и свадбена весеља из Републике Српске, на којима учесници певају следеће стихове: „Ој Пазару, нови Вуковару, а Сјенице, нова Сребренице“.

Из описа, Дежуловић је бодро закључио да је та песма „нови летњи хит, српска ‚Макарена‘ или ‚Ламбада‘“, те да је „већ неко време обавезни део репертоара сеоских дернека, крсних слава, вашара и свадби од Врњачке Бање до Бање Луке“. То о „обавезном репертоару“ Дежуловић је изгледа желео да уклеше у мозак сваком читаоцу, пошто је ту тезу поновио још једном, у завршници невеликог текста:

„Болесни стихови о Вуковару и Сребреници одавно се више не певају само на откривањима споменика Дражи Михаиловићу, окупљањима ратних ветерана или промоцијама сеоских четничких војвода: данас је то обавезни део репертоара на свадбама, славама, рођенданима и матурским забавама или о црквеним празницима попут братуначких Макивија, давних и несрећних макабијских мученика, Макавеја.“

Сећање на Томпсона

Тако Дежуловић описује оно што види као српски фашизам (пригодно је уденуо и чувени цитат Хане Аренд о баналности зла). Да ли се са истом огорченошћу обрушава и оно што сматра хрватским? Па, не баш. Тамо је однос ипак унеколико друкчији, што се најлакше може видети на примеру Дежуловићевог чувеног доприноса каријери Марка Перковића Томпсона, хрватског певача радосног када год га неко назове усташом. Почетком деведесетих, у ратним годинама, Дежуловић и његови пријатељи са којима је оснивао сатирични часопис „Ферал трибјун“, банчили су у неком сплитском кафићу, када им је пришао униформисани младић пристигао са ратишта и поклонио им касету са својом песмом, толико отворено србомрзачком да је чак и почињала злокобним усташким поздравом „За дом спремни“. Фераловцима се, онако пијанима, дотична песма учинила као сјајна прилика за спрдњу, па су је до изнемоглости пуштали те вечери, а дан касније – када ваљда више нису били под дејством алкохола – проследили су је уредништву „Радио Сплита“. Неко у том ланцу ипак није песму схватио као прилику за спрдњу, већ као музичко штиво вредно пажње, пошто је песма убрзо постала хит, а њен певач један од најтиражнијих музичара у Хрватској, данас познат управо по „уметничком“ имену Томпсон.

Дежуловић је више пута јавно испричао ову анегдоту, редовно кукајући над судбином која је пресудила да се, ето, из њиховог шегачења изроди нешто тако чудовишно као што је Томпсон. У његовом кукању, међутим, тешко је приметити недвосмислену грижу савести, искрено кајање због тога што је, чак и нехотице, потпомогао распиривање усташтва у данашњој Хрватској. Његов је опус збиља огроман, али, колико је познато, Дежуловић нити једном у својим безбројним текстовима није себе и своје пријатеље строго прекорео, а камоли проклео, због тога што су се зевзечили са нечим што никако за зевзечење није.

Горепоменути текст из „Ослобођења“, у којем описује „обавезни део репертоара“ на српским весељима, показује да Дежуловић према Србима поступа далеко оштрије него према себи самом. Србима не оставља никакву слободу да се са крволочним стиховима спрдају. Он може да прослеђује усташке песме радио-станицама и касније са жаљењем, више наговештеним него јасно изреченим, признаје да је допринео „стварању монструма“; у томе Дежуловић не види ништа типично за Хрватску и Хрвате, иако се у корену та његова анегдота тиче незапамћеног злочина, који је за време Другог светског рата однео стотине хиљада српских глава; али, када на снимку српске свадбе неко пева о злочинима – који су, ако је то уопште битно, кудикамо мање чињенично утврђени него усташки покољи, а уз то су и неупоредиво мањи по обиму, чак и ако се поверује у „званичне“ верзије које су пречесто и превешто коришћене за противсрпску пропаганду – Дежуловић у тили час извлачи закључке о српском менталитету и владајућим културним обрасцима.

Авиону сломићу ти Србе

Није ово био ни први пут да је Дежуловић давао себи за право да се на олак и увредљив начин бави српским наравима. Радио је то и када је, пре четири године, у тексту за „Пешчаник“ коментарисао чланак из „Блица“ о српским туристима који су, на повратку са летовања на Криту, пилоту прећутали да је крило авиона оштећено, јер су желели да избегну даље кашњење због поправке како би што пре стигли кући. Називајући тај догађај примером живота који опонаша вицеве, Дежуловић је тада иронично истакао:

„Џабе су Дворниковић и Константиновић писали све оне књижурине, џабе сва истраживања српских етнолога и социолога, антрополога и антропогеографа, од Јована Цвијића до мог комшије Ивана Чоловића, жали боже времена и папира: целокупна је српска карактерологија стала у виц о Мићи и Стеви у авиону на лету Крит-Београд, цела несрећна историја Срба стала је у бесмртни Мићин ‚панчлајн‘ – ‚Ако им и ово пријавимо, никада нећемо стићи кући‘.“

Дакле, није Дежуловић од јуче лак на обарачу када би требало изнети исхитрене, дрске закључке о Србима као народу. Није одлазио тако далеко као Динко (Сабахудин?) Грухоњић, па тврдио да биолошко размножавање Срба са Србима неминовно води ка све тупљим погледима и све краћим ногама, али је свеједно налазио засходно да се српским менталитетом бави онако како се никада није бавио хрватским.

И то не само он: нико се, од свих тих вајних либерала некадашње Југославије, којима Дежуловић припада и идеологијом и зарадом, никада није о хрватском фашизму, тј. усташтву – углавном прећуткиваном, али и те како видљивом и опипљивом – изразио онако недвосмислено осуђујуће и оштро као о српском фашизму, који, са друге стране, никако да добије и недвосмислену потврду (песме са свадбе то не могу бити, ма колико стихови били грозоморни, а са необоривим доказима српских злочина ни Хашки трибунал не стоји баш најсјајније, али то је за неку другу причу).

Када је такав случај са условно најбољим, Дежуловићем, шта очекивати од условно најгорих, најзагриженијих, најострашћенијих чинилаца хрватске јавности, као што је извесна „Удруга хрватских бранитеља 1990-1996“?! Ово удружење необичног назива (од чега су, на пример, бранили Хрватску 1996. године?) затражило је протеклих дана оставку Жељка Јовановића, министра науке, образовања и спорта у Кабинету садашњег хрватског премијера Зорана Милановића, због тога што „није реаговао на испаде српских навијача на фудбалској утакмици Србија-Хрватска“:

„Пре утакмице изјавили сте како је утакмица која следи ‚празник спорта‘, а после утакмице и свих наведених провокација на њој само сте изрекли неколико реченица о српском министру спорта Вањи Удовичићу. Ни слова осуде према понашању српских навијача. Да се то догодило код нас и од стране хрватских навијача огласили би се у вашем већ познатом стилу свима нама путем свих хрватских медија и осуђивали све што је хрватско. Недопустива је ваша ћутња и толерисање вербалних напада разуларених српских навијача“, наводи се у саопштењу Удруге, која, по свој прилици, изгледа није испратила ни секунд неког од гостовања српских екипа у Хрватској, која су – скоро без изузетка – протицала у неупоредиво опаснијим околностима него што је икада био случај са гостовањима хрватских екипа у Србији.

Крвна зрнца

Министар Јовановић је, иначе, због српског имена често на мети хрватских шовиниста. Тако је, између осталих, Јовановића на националној основи вређао и председник загребачког Динама Здравко Мамић, када је средином марта ове године у радио-програму уживо изјавио да је Јовановић највећи хрватомрзац, због тога што у себи има „крвна зрнца која претежу ка томе да мрзи све што је хрватско“. Мамић је због тога чак био и приведен, под оптужбом да шири говор мржње, а у загребачком је затвору морао да проведе и једну ноћ.

Да ли би у Србији Мамић био исто тако кажњен за истоветну, противсрпску изјаву, велико је питање. У Београду би можда добио термин не иза решетака, већ на националној телевизији, као што га је и добио у четвртак, 5. септембра, када га је у емисији „Око 11“ на РТС-у угостио Горислав Папић, пошто је Мамић дошао да гледа утакмицу Србија-Хрватска. На страну будаласт садржај самог разговора, осврнимо се на пуку чињеницу да је на Јавном сервису, дакле на националној телевизији Србије, у ударном термину гостовао човек који је ни шест месеци раније јавно вређао хрватског министра због српског порекла. Да ли је уопште замисливо да на Хрватској радио-телевизији буде уприличено гостовање било ког спортског руководиоца из Црвене звезде или Партизана, а камоли неко ко је о Хрватима јавно изрекао какву увреду?!

Наравно да је незамисливо, што само по себи не говори много – многе су ствари у Хрватској незамисливе, али то не значи нужно и да су пожељне. Српску би јавност морало више да забрине то што нити у једној иоле разумној држави на свету не би такав публицитет, какав је Мамић добио у Србији, био поклоњен особи која се у блиској прошлости није устручавала да изриче увреде на националној основи. Свака би држава после Мамића, после његовог мартовског испада, прогласила персоном нон грата, којој је забрањен улазак на њено подручје. И ту не би смело да олакшавајућу околност игра Мамићево врло нејасно порекло: у хрватској спортској јавности, наиме, влада уверење да је и Здравко Мамић заправо Србин по етничкој припадности (за шта доказ, поред имена његове рођене браће – Зоран и Стојко – могу да буду управо и његове противсрпске изјаве, пошто су тамошњи Срби који су јавне личности неретко прибегавали управо таквим иступима како би умилостивили вечито против српства усмерену хрватску јавност).

Укрепљење?!

Недавним насилним демонстрацијама у Вуковару, те утакмицом Србија-Хрватска, односи два народа поново су доспели у средиште регионалне пажње. Прича о тим односима, међутим, непотпуна је без осврта на део који се односи на Србију и српску јавност, а ту се враћамо на појединост са почетка, о боравку Ива Јосиповића у Дечанима. Агенције су у извештајима пренеле да је Сава Јањић, као старешина Дечана, рекао да „Јосиповићева посета представља велику част и радост, али истовремено и велико укрепљење за овај манастир и његово братство“.

Јањићеве речи неизоставно парају уши из много разлога. Најпре зато што је Косово и Метохија под страном окупацијом већ 14 година, а у врло тегобном правном стању већ пет и по година. У таквим околностима, посета нити једног страног државника који признаје косметску „независност“ не би смела да буде дочекана као „велика част и радост“ или „укрепљење“. То би поготово морало да важи за председника Хрватске, земље која не само да активно потпомаже и потпирује самовољу Приштине – што је Хрватска, тада као република, радила и у доба заједничке југословенске државе – већ и која са Србијом и Србима има низ непоравнатих рачуна: од ратних злочина чињених над српским становништвом током целог двадесетог века, а за шта нико није судски одговарао, па све до ускраћивања основних људских права и отимања имовине хрватским држављанима српског порекла. Нико ко говори у име било које српске установе, а Јањић говори у име српске светиње чији је старешина и у име Српске православне цркве чији је достојник, не би смео да излази изван граница пуког протокола у опхођењу са непријатељским чиниоцима.

Да ли је председник Хрватске, па и сама Хрватска, непријатељ Србије, било би излишно доказивати, само да српска јавност није одвећ затрована самомржњом. Нажалост, самомржња је одавно узела маха, што се види како по идолопоклонству овдашњих јавних делатника према особама попут Бориса Дежуловића или Ива Јосиповића (кога српски новинари воле да хвале као „правог господина“), тако и у изопаченом занимању за шаролике јединке попут Здравка Мамића. Најочигледнији доказ болести српског друштва ипак је следећи податак: транспарент који су навијачи развили на утакмици од 6. септембра, а који је онолико сметао хрватским извештачима, једини је одговор српске јавности на вишенедељено усташко дивљање по Вуковару. У том граду полицијски кордони штите табле са ћириличним натписима, како их распомамљена руља не би поразбијала онако како је то урадила првог дана по њиховом постављању, али из Србије није стигао нити један достојан одговор на овакво испољавање мржње.

Небрањена ћирилица

Не само одговор, није дошло ни до какве дипломатске акције, која јамачно не би изостала када би званични Београд био посвећен српским циљевима и добробити Србије: на пример, нису ни контактиране, ни у заједничко деловање укључене државе попут Бугарске и Русије, које такође користе ћирилично писмо као званично. Зашто наша власт и дипломатија нису макар упозорили такве државе да фашисти, нескривени баштиници усташке идеологије, у Хрватској већ данима дивљају због натписа на ћирилици?! Зашто ниједан овдашњи дневни лист или телевизија, или још боље Јавни сервис, није упитао руског или бугарског амбасадора у Београду како они коментаришу рушење и гажење ћириличних натписа у Вуковару?! Да ли би на такву тишину наишла Србија, када би неко овде почео да лупа табле са латиничним натписима?!

Докле ће, на крају, Хрватска да наилази на помоћ и подршку у сваком свом потезу који повлачи против Србије и Срба? Чиме је то Иво Јосиповић заслужио да буде дочекан као „велика част и радост“ – да ли приљежним деловањем на потпуном одвајању Косова и Метохије од Србије или оном чувеном тужбом против Србије за геноцид у чијем је састављању лично учествовао? Чиме је то Здравко Мамић завредио ударни термин на српској националној телевизији (изузев можда одавно познатом међусобном наклоношћу хрватске јавности и генералног директора РТС-а Александра Тијанића, који се својевремено прославио пишући за хрватске часописе)? Како су то вуковарске „удруге бранитеља“ задужиле Србију, па да Србија немо посматра њихово дивљање над ћириличним натписима и – да се манемо наивности – ћутке прелази преко тих најава будућих погрома и покоља?

Чиме је председник Хрватског ногометног савеза Давор Шукер (иначе, један од ретких пристојних јавних делатника у Хрватској, који се одмерено држао и приликом овог гостовања на „Маракани“, као што се не памти ниједан његов противсрпски испад) заслужио да му журку уприличава српски премијер, макар то био и музички необуздани Ивица Дачић? Чиме је то Хрватска заслужила да јој најмоћнији политичар данашње Србије, Александар Вучић, у недавном интервјуу за загребачки „Јутарњи лист“ предлаже заједнички излазак из „хладног мира“, док преко „отимања око тога чији је Никола Тесла“ прелази прелако, као да није реч о још једном свирепом отимању српске баштине?

На Европском првенству за кошаркаше, које се одржава у Словенији, навијачи Босне и Херцеговине су, сукобљавајући се са српским навијачима, у покличима називали Србију „курвом балканском“. Погрешили су: проститутке своје услуге наплаћују; Србија, насупрот томе, југословенском простору служи не само без икакве надокнаде, већ и на своју очигледну и непоправљиву штету, а то је најизраженије управо у односу са Хрватском. Због тога је право питање: докле ће више Србија да буде робиња хрватске миниимперијалне политике?! Докле ће, фудбалским речником изражено, Хрватска у свом непрекидном обрачуну са Србијом имати играча више?!