Јубилеј Светих Ћирила и Методија (1): Језик јачи и од мача

Организација уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) прогласила је 2013. годином светих Ћирила и Методија - словенских мисионара, који су у тадашњу Велику Моравску (Чешка и Словачка) дошли пре 1.150 година да међу тамошњим Словенима шире хришћанство и писменост.

Мисија међу Хазарима: Ћирило и Методије

Мада је покрштавање многобожачких Словена почело њиховим настањивањем, у 5. и 6. веку, на територије међу хришћане староседеоце, процес словенске христијанизације трајао је више векова. Прихватање хришћанства је у почетку углавном било спонтано, али је због слабог одзива касније спровођено законском присилом, чак и насиљем: огњем и мачем.

Према историјским хришћанским изворима, Словенци су христијанизовани у VII веку, Чеси, Хрвати, Бугари, Руси и Срби у IX веку, Пољаци и остали источни Словени у X веку, а Поморани (западно-словенска племена која су живела у периоду од XVI до XVII века у доњем сливу реке Одре у Балтичко море) тек око 1168. године. Прихватање хришћанства међу Јужним Словенима је започело досељавањем на Балканско полуострво, да би се касније наставило организованом мисионарском делатношћу Византије.

У животу Византије, пише прота Александар Шмеман у књизи "Историјски пут православља", "Словени се појављују рано, и то обасјани одсјајима пожара, у тутњу разарања".

Век ратовања

"Ако је до краја VI века Византијско царство успевало да их сваки пут одбаци преко Дунава, они су (било их је око 100.000) 580. године преплавили Грчку. У VII веку пошто су се ослободили Аварског царства, у чији састав су до тада улазили, Словени постепено насељавају старе Римске провинције које су сами опустошили: Илирију, Мезију, Тракију и Македонију. Цео век ће Византији проћи у борби са овим још дивљим хордама.

Али, постепено ће Словени не само споља него и изнутра ући у византијску орбиту и њихови мали кнежеви, као некада германски, радосно ће примати од Цариграда другостепене дворске титуле. И почиње прво христијанизовање Словена", пише протојереј Шмеман.

Крајем VII века, наставља он, "долази до нове најезде татарско-турског народа Бугара", који учвршћују своју власт у провинцијама насељеним Словенима и почињу дугогодишњу борбу против Византијске империје при чему се, као што се десило касније и са варјашким (викиншким) освајачима источних Словена, сами словенизују.

"Тако се готово крај саме византијске престонице постепено ствара моћна бугарско-словенска држава, која непрекидним ратовањем испуњава готово цео 8. век. Није познато како би се за Византију решио овај нови опасни 'словенски' проблем, да се у другој половини IX века није десило нешто што представља прави почетак словенског поглавља у историји православља: 'превође' хришћанства на словенски језик заслугом свете византијске браће Методија и Константина (који ће у монаштву добити име Кирило, односно Ћирило)", наводи Шмеман.

Фотије Први био је први цариградски патријарх који је међу Словенима покренуо мисионарски рад широких размера, изабравши два брата, рођена у Солуну, Константина и Методија. Они су припадали оној интелектуалној елити Византије која се у другој половини IX века груписала у Константинопољу око патријарха Фотија Првог. Константин је био хришћански научник, филозоф и језикословац, њему су повераване одговорне мисије везане за Арапе и Хазаре (у јужној Придњепровској Русији).

Фотије Први

У хришћанској цркви Константин се обично назива именом Кирило (Ћирило), које је добио на монашењу. У предмонашком животу познат је као Константин Философ. Он је био најспособнији и најобразованији од свих Фотијевих ученика, а знао је и велики број језика, укључујући јеврејски, па чак и самарјански дијалекат.

Међутим, нарочита Константинова предност, као и предност његовог брата Методија, било је знање старословенског језика којим су говорили од детињства. Константинов и Методијев отац Лав био је виши чиновник у солунској области. О њиховом пореклу постоје две верзије: једна каже да су били Грци (Јелини), а друга да су били словенског рода јер је у то доба велики број Словена живео у Солуну.

Константин је, према различитим историјским изворима рођен 826. или 827. године. Васпитаван је и школован у Цариграду. Учитељ му је био најученији човек тог времена - Фотије, потоњи цариградски патријарх. Пошто је рукоположен у свештенички чин, за презвитера, Константин је неко време био патријарашки књижничар при храму Свете Софије, а затим предавач филозофије. Кирило, односно Ћирило (Константин) је, такође, био један од најбољих лингвиста, теолога и учених људи свог доба, као и творац првог словенског писма глагољице из које се касније развила нова азбука која је у његову част названа ћирилица.

Необично јеванђеље

Константинов старији брат Методије, који је према историјским поменима рођен 815. или 826. године, после завршеног школовања посветио се војничкој служби. Управљао је неко време једном облашћу у грчкој Македонији, у којој је било Словена. Затим је отишао на малоазијски Олимп, где је било доста манастира и закалуђерио се.

Могуће је да је и ту био у додиру са Словенима, које је Јустинијан Други у VII веку населио у Малој Азији.

Константин је започео свој дипломатски и мисионарски рад на ширењу хришћанства 851. године када је, као изасланик византијског цара Михаила Трећег, боравио на двору арапског калифа Ал Мутавакила у Самари на реци Тигру. Том приликом је водио озбиљне верске дискусије са исламским великодостојницима, током којих је указао на паганске елементе њихових веровања. Приликом повратка у Цариград посетио је малоазијски Олимп на коме је у једном од манастира боравио његов старији брат Методије.

Пре него што су браћа пошли да шире писменост и хришћанство међу Словенима, заједно су били међу Хазарима, који су живели између Црног и Каспијског мора. Провели су дуже времена на Криму где је било хришћана већ од Првог века хришћанске ере. Ту су пронашли необично јеванђеље и псалтир који су писани руским словима на готском језику, као и мошти апостолског проповедника Климента Римског кога је цар Трајан прогнао на Крим, где је и погубљен.

Браћа су своју мисију међу Хазарима успешно обавила и према белешкама њихових житија указала на предности хришћанства над јудаизмом, после чега су се 861. године вратили у Цариград.