Дан Библиотеке САНУ

Библиотека Српске академије наука и уметности обележила је свој дан. То је датум када је проглашен Устав Друштва српске словесности којим је основана библиотека. Овај Дан био је посвећен књижевнику Светолику Ранковићу.

Дан Библиотеке САНУ
Погледајте снимак емисије

Идући у сусрет Дану Библиотеке Српске академије наука и уметности која се слави 8. маја, данас је у оквиру редовне трибине свечано обележен овај датум беседом академика Светлане Велмар Јанковић посвећеној књижевнику Светолику Ранковићу који се родио пре 150 година.

Отварајући свечани скуп коме су присуствовали сви часници САНУ, управник Библиотеке и дописни члан САНУ Миро Вуксановић је рекао да је прослављање дана почетка установе као што је Библиотека овера традиције, трајања у вредностима, у занку епохе и њених домета.

Подсетивши да је на сутрашњи дан 1842. године основана ова установа, он је истакао да је то прилика да се подсетимо српских писаца из 19. века који су неоправдано били скрајнути.

Вуксановић је навео да Библиотека поседује милион и 500.000 публикација, да су две трећине на страним језицима, да запослени и остали који учествују у раду Библиотеке знају 30-ак страних језика и да је Библиотека место где се на модеран начин укрштају научне и сродне информације.

Он је додао да се у Библиотеци САНУ обрађују и дигитализују ретки примерци и раритетна издања, међу којима су делови Вукове библиотеке, Миланковићеве, Кишове, Марка Ристића, Иве Андрића...

Такође, Вуксановић је истакао да је Библиотека САНУ од прошле године укључена у систем Виртуелне библиотеке Србије и на тај начин је ушла у електронски каталог 159 српских библиотека који подржава министарство културе.

Међу успесима којих је било доста у претходном периоду, управник је издвојио да је Фонд за научни рад САНУ омогућио да се размена публикација на 1.000 адреса одвија без сметњи и да је покренуто објављивање годишњака Библиотеке САНУ у коме ће бити објављени све беседе објављене на њеним трибинама.

Академик Светлана Велмар Јанковић у изузетно обимном есеју посвећеном лику и делу Светолика Ранковића (1863-1899) изнела значајне, нове и веома инспиративне оцене о његовим најважнијим романима које је објавио за живота.

Према њеном мишљењу, Ранковић је морао бити упознат са делима руских класика (Достојевског и Толстоја) иако није у својим белешкама наводио или анализирао њихова дела.

До закључка да је од Достојевског преузео "унутрашњи монолог" Велмар Јанковић је дошла подробном анализом романа "Горски цар" а у извесној мери и у роману "Сеоска учитељица" у коме је открила важност лика сеоског учитеља Гојка кога је доживела као битну личност због његових квалитета у односу на наводно главну јунакињу Љубицу о којој нема високо мишљење.

Она сматра да је учитељ Гојко један од значајних јунака српског реалистичког романа "зато што познаје себе, јер уме да гледа у себе".

Академик је подсетила да је још Јован Скерлић упоредио учитеља Гојка са кнезом Мишкином из "Идиота" Достојевског.

Као посебно интересантан моменат у роману "Сеоска учитељица", она је издвојила да је он у књижевном виду најуспелије обрадио тему смрти.

"Зов смрти као зов нестајања и као једна од битних тема у остварењима Ранковића очигледно је захтевала од аутора да прихвати и процени значај унутрашњег монолога, посебно због начина његових књижевних исказивања", констатовала је Велмар Јанковић.

Она је свој есеј закључила позивом будућим истраживачима да изнова ишчитају Ранковићева дела јер сматра да је он недовољно испитан и видјен на нови начин, посебно када се ради о месту и улози унутрашњег монолога у српској прози 19. века.


<
44/44
>