Ћирилица као колатерална штета

Писму господина Владимира Павловића, у коме он аргументовано брани „српску двоазбучност” и латиницу „која је опстала у Србији у приватној и пословној комуникацији”, не може се приговорити да је без резона, јер аутор писма наводи доказе који се не могу оспорити, али се могу допунити противаргументима.

Тачно је да нису „комунисти наметнули” латиницу, већ администрација краља Александра, а све ради равноправности „сва три народа”, што је било за похвалу.

Само, десио се 1945. године комунизам, који је то злоупотребио, а све зарад братства и јединства, тако да данас у Београду и било где у Србији ћирилице има „на кашичицу”. Где је ту демократија и равноправност, ако је српска ћирилица археолошки појам, јер ју је тешко „ископати” погледом по околини. Зато је будући првак пре седам година питао оца у току шетње у једном граду: – А зашто овде све пише на латиници? (Вероватно је у припремној настави „запамтио” оба писма.)

Господин Владимир Павловић би вероватно тешко могао да и „сасвим случајно” наиђе на неки документ од пре 1. децембра 1918. године који је штампан на „српској латиници”, или на исписане фирме, новине, књиге и слично. Такође, прећуткује се да је за време мале и велике окупације у Првом светском рату ћирилица била забрањена у Београду.

Послератни српски комунисти јесу велики кривци, јер су се ударнички борили, да би се додворили великом вођи, па је јадна ћирилица постала колатерална штета, али са трајном последицом.

Није наша ћирилица фес или турска ношња, па да постане „пролазни елемент”, како то лежерно тумачи господин Павловић. Он и не примећује да ћирилице нема у његовој околини, већ у писму слави двоазбучност као саставни део српског идентитета, па још поентира са „свиђало се то некоме или не”. И мени се то свиђа, али где је ту ћирилица, кад је нема, па нема, бар у мом окружењу.

Једини српски комуниста који се окуражио да то примети давних осамдесетих, после Брозове смрти, и да то јавно каже, био је Дража Марковић, када је, гостујући у ТВ дневнику рекао како примећује да ћирилице мало има на телевизији. Тада и никад више, ни он, нити неко други. Од садашњих политичара, да ћирилица нестаје, усудио се да каже прошле године тадашњи високи функционер градске владе.

Да ћирилице нема не примећују ни власници, а ни новинари свих приватних телевизија у Србији: ни власници и уредници свих дневних новина које су почеле да излазе после 2000. године, ни власници разних недељних штампаних издања, па затим власници издавачких кућа, рекламних агенција, личности културе од ауторитета, а да не говорим о нашој разноликој естради. Жалосно је да нестајању ћирилице доприносе и наши књижевници који пристају да им се дела штампају углавном или искључиво на латиници.

Ако демократија између осталог почива и на равноправности, нека се та равноправност искаже и у двоазбучности коју слави господин Владимир Павловић.

Овако изгледа да је ћирилици велико опело коначно одржано, јер овај нови век тражи, гради и слави неке нове елементе националног идентитета код нас Срба.

Александар В. Дукић,наставник у пензији, Београд