Зашто не пишемо ћирилицом?
Међународна заједница не може да прави политичке језике. Довољно би било да одговарајуће институције Српске донесу закон и пропис да је ћирилица примарно писмо. Тако би се показало да службена употреба ћирилице мора да подразумијева, рецимо, називе фирми на оба писма.
Пише: Неђо ЂЕВИЋ
БАЊАЛУКА, 23. ЈУНА /СРНА/ - Ниједно писмо на свијету није везано за неки народ онолико колико је то ћирилица за Србе, па ипак, од када је латиница постала равноправно писмо, она је готово истјерала ћирилицу из употребе - тако је у Републици Српској ћирилица постала нека врста егзотике.
На тзв. велеиздајничком процесу 1916. године у Бањалуци судило се српским интелектуалцима управо због употребе српског језика и ћирилице. Аустријска власт имала је задатак да ћирилицу протјера из БиХ, а тиме и саме Србе. Исто је радила и Независна Држава Хрватска током Другог свјетског рата.
Ипак, морамо имати критички однос и према себи и поштено рећи да су и сами Срби криви у помагању нестанка свога писма. Повратак ћирилице данас има проблем и у самом менталитету српске интелигенције.
Нису ријетки они који ће рећи да нам ћирилица и не треба, јер ћемо са латиницом лакше у Европу, да ће нас са латиницом лакше разумјети.
У Бањалуци, Источном Сарајеву или било ком граду у Републици Српској много више је натписа на латиници него на ћирилици. Довољно је видјети колико новина излази на једном, а колико на другом писму. Затим, ако се погледају разни списи и дописи лако је уочити да је готово свугдје само латиница.
Шта треба урадити да би био враћен одговарајући статус ћирилице у Српској, али и у Федерацији БиХ? У Уставу Српске пише да су оба писма равноправна. А, требало би да ћирилица буде службено, односно примарно писмо у Републици Српској.
У Српској ћирилице има више декларативно. Ако би питали било ког Србина које му је примарно писмо, 90 одсто би одговорило да је то ћирилица - а ипак ни најобичнији допис не пишу се тим писмом.
Нажалост, у Републици Српској нема закона о језику и ћириличном писму. Будући да је тако, нема ни прописа. Закон о српском језику мора бити донесен, јер међународна заједница не може да утиче на Србе да не пишу ћирилицом, с обзиром да је писмо слободна воља сваког народа.
Међународна заједница не може да прави политичке језике. Довољно би било да одговарајуће институције Српске донесу закон и пропис да је ћирилица примарно писмо.
Тако би се показало да та службена употреба ћирилице мора да подразумијева, рецимо, називе фирми на оба писма.
У програмима Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета" од њене обновитељске скупштине на Видовдан 1990. године имплицитно је наглашена важност српског језика и ћирилице, јер је то национални интерес, који је подразумијевао борбу српског народа за свој језик.
Колико је тада то било, на неки начин, визионарски, најбоље се види по данашњој присутности ћирилице у свакодневној употреби у Републици Српској.
Народ и језик имају исту судбину, а ћирилица је једно од најсавршенијих свјетских писама. То каже лингвистика, наука о језику, а науку морају и требају да поштују извршне, законодавне и све културне институције у Српској.