Ћирилица вратила немир међу суседе
Ово је Србија, скандирали су ономад српски навијачи са трибина вуковарске хале бодрећи јуниорске кошаркашице Србије. “Неће овде ћирилица”, вриштали су домобранитељи разбијајући двојезичне табле на зградама Пореске управе, полицијске станице, суда... Рат за Вуковар, започет тенковима пре више од две деценије, наставља се чекићима и гласним жицама.
Град обележен страшним разарањем и великим злочинима - за Хрвате синоним њиховог Стаљинграда и мртвачки сандук за дезоријентисану војску државе у распаду која је попут слона у стакларској радњи у бесмислу трошила своју надмоћ - не може да на зидовима својих установа окачи таблу са писмом нације која у њему чини трећину становништва. Нити ће тих неколико ћириличних речи срушити хрватску државу, још мање ће српској заједници унапредити права и олакшати живот. - За све што се ових дана тамо догађа ратна вуковарска епизода је само оквир и оправдање. Прво, ћирилица није само српско писмо и не може се везивати само за Србе, као што се латиница не може везивати само за Хрвате. Али када ћирилицу вежемо искључиво за Србе као нацију онда настаје политички проблем. Шта би било да сад Срби у Бујановцу или Прешеву разбијају табле са натписима на албанском језику, или по Војводини на мађарском? То би био универзални проблем. Изливи шовинизма се не могу правдати ни ћирилицом ни ратом, у питању је део политике који константно изазива проблем и шири антисрпско расположење. И то питање постаје ствар европских стандарада - каже историчар Момчило Павловић. И Павловићев колега Чедомир Антић сматра да је рат, укључујући и борбе у Вуковару, био крвав и прљав и да не зна никог разумног ни на једној страни који би могао да му се диви, али да се овде ради о нечем дубљем. - Ово што се сада дешава није питање двојезичних табли, већ питање равноправности грађана. Годинама постоје двојезичне табле по Хрватској на италијанском или мађарском, па их нико не руши. Проблем је што у Европској унији постоји уверење да кад се у Хрватској појави шовинизам, то се тумачи као инцидент и патологија појединца, а ако се појави у Србији, онда је патологија једне културе - каже Антић.
Вуковар, у коме се данас подгревају старе нетрпељивости, у то ратно време био је оаза нормалности у националистичкој хистерији.
- Актуелни налети мрачних страсти не могу се посматрати ван ратног контекста. Иако су овоме допринела хрватска унутрашња политичка трвења, ништа не слути стратегији заборава, о чему најбоље говори пример жене која каже пред камерама: “Може ћирилица свугде, али не може у Вуковару”. А колико је та острашћеност велика говори чињеница и да су они који су лупали двојезичне табле лупали и грб Хрватске - каже социолог Драган Коковић. А биле су то, између осталог, и једине демонстрације на свету где су људи који већином не плаћају порезе протестовали испред зграде Пореске управе због натписа на таблама. Занимљиво виђење вуковарског рашомона има и хрватски историчар Твртко Јаковина. - Не мислим да су ратови бесмислени, али је бесмислено живети те ратове двадесет година након што су се завршили - закључује Јаковина.