Ћирилица и последњи дани
Чему повика на Хрвате - ћирилица се не брани у Вуковару, већ у Београду! Њихово је еволуционо право да буду хорда вођена патолошком мржњом и безумљем, али шта нама даје за право да се понашамо као давно изгубљено племе, бесно што нико за њим не трага?!
Доктрина да се Београд брани у Книну довела је лета ‘95. Книн у Београд, баш као што ће уверење да ћирилица не сме пасти у Вуковару натерати азбуку у збегове из Србије. Нелогично? Ни мало. Да писмо у које се кунемо има корена у Србији тешко да би га ико игде могао раскоренити! Тешко да би се усудио и да проба. Тешко да би попреко погледао урадак Вука Караџића, само да ћирилица има дома, као што је имала колевке.
Али, нема, наравно! У Србији је годинама већ као илегалац у студентском дому - озбиљан баласт неозбиљне државе. Ми смо ћирилицу учинили петоколонашем, а очекујемо да је другде дочекују ко кума на слави? Србија је Голи оток свог алфабета, Хрватска је тек мизерни „топли зец“, ништа друго.
Њихова фрустрација је њихово право, рекох већ, али наше је лицемерје горе и погубније од тог масовног лудила жалосне нације која од непатворене мржње неће ни приметити да је појела саму себе. Није ли лицемерно то што на данашњи дан имамо безмало милион што неписмених или полуписмених, а кукамо над хрватском неправдом, ко Косара на Петру Божовићу у „Лепоти порока“...
Од тога што нам је писмено, кладим се у тих 30 предивних слова, да најмање половина ћирилицом не пише ни о црвеном слову. Колико је међу онима што би ваљало да нас описмењују и оплемењују њих који се стиде ћирилице, који је отворено презиру, који су се и небу и земљи извинили што су морали да се роде баш као Срби?
Нација „Фарме“, „Великог брата“, идолопоклонства наполаеволуираним певаљкама, којима је Тршић деминутив Трста, с пуним правом очекује да неко у њено име баштини духовно и културно благо, ко да га је дала у хранитељску породицу, па ће се можда попишманити кад јој проради мајчински инстикт и пресуше камионџије што се на прашњавом друму истресају на њој.
Нација због које се Емир Кустурица вратио вери и слову прадедова не би ли јој показао колико је велика, не може бити мања него што јесте! Срећа да нам је ракије, трезни не би знали јесмо ли дошли или пошли на овај лакат гробне, преосвећене, преплаћене и потцењене земље. Пијани смо, нажалост, далеко ближи суштини свог бића, заоставштине и непрегледног духовног имања, таман колико смо трезни ко богаљи поред обе ноге - вере и језика.
Све у свему, жалосна је Хрватска ако јој је ћирилица једини и највећи проблем! Јаме су, изгледа, затравиле, пуне до врха, па немају куд с њом осим преко Саве, љутитом племену за којим нико не трага. Но, жалоснија је Србија што њој ћирилица заиста јесте проблем, далеко већи него синовима јасеновачке „демокрације“! Тако она не зна куд ће и шта с њом, осим на крстаче и споменике.
Да хоће онај Вук Караџић да васкрсне само на пет минута, колико да му пребијемо и другу ногу, куд се петља где му место није, докона будала! И Његоша уз Доситеја приде, за нарушавање душевног мира хрватске нације, и беспотребног компликовања живота Србља, који ни са неписменима не знају шта ће, а камоли са писменима који се о ћирилицу саплићу ко Вук Драшковић о некадашње србовање, које се читало као што пише и говорило као што је написано...
Није ли парадокс и што, ево, ћирилицу браним на латиници? Чему онда, заиста, повика на Хрвате, кад само приљежно довршавају оно што је започето далеко одатле - овде!
Министарство иностраних послова упутило је прекорну ноту хрватским властима, на латиници. Да се не муче с превођењем и губе драгоцено време, преко потребно за расрбљивање Хрватске. С расрбљивањем Србије се не жури - не фушеришемо ми као они, па да нам се за коју генерацију повампире авети прошлости, ударајући букварима на преплашене потомке...
Да се Книн бранио у Книну, Београд на својим рекама, а ћирилица у главама уместо барјацима аветних новоравногораца и под шатрама Гуче, у Вуковару би данас глупост остала небрањена. Овако, паметнији још једаред мора да попусти - сироте табле под налетом безумника тамо, и ропцем овдашњих крсташа ћирилице, ко Косаре на Петру Божовићу: „Куку, да ме сада види моја мила мајка...“