Ћирилица? Али у својој кући!
Ћирилица је данас у Хрватској оно што је прије неколико година била парада поноса
Од уласка Хрватске у Европску унију, засад само негативне посљедице. Живи се лошије него прије пола године, расту незапосленост и порези, нема инвестиција, нити користи од европских фондова. У новинама се могло прочитати да ће прве године чланства Хрватска Унији више новца уплатити, него што ће „повући” из фондова. Иначе, то је нова ријеч у разговорном језику, или ново – поприлично глупаво, али и знаковито – значење старе ријечи: повући новац звучи као повући неко мушко за ону ствар.
Али све би то било у реду, и било би, мање-више подношљиво, да није једне друге, врло злокобне посљедице од уласка у Европу, а то је крајња радикализација деснице, поплава политичкога ревизионизма и отворена рехабилитација поражених из Другога свјетскога рата у највећим дневним новинама и на Хрватској телевизији.
У издању „Вечерњег листа”, тако, излази мјесечник под називом „Војна повијест”, који у свакоме броју на својој насловници објављује слике усташких злочинаца. Објавили су у задње вријеме Јуру Францетића и Љубу Бобана, али и слике есесоваца с источнога фронта, све уз поучне чланке и специјална издања књига за киоске, у којима се велича „усташка војница”. Полако, корак по корак, у јавну сферу продире дискурс с фудбалских стадиона, гдје се за репрезентацију годинама навија скандирањем „ајмо, ајмо усташе” или тако што једна страна максимирског стадиона дрекне „за дом”, а друга страна углас одговара „спремни”, те са загребачких фасада, на којима се свако велико „У” с уписаним крижем кочопери годинама, тако да га комуналци не бришу, а грађани се праве да га не виде.
Оно што је до јуче било изричај јавних захода, фудбалских хулигана и прљавих фасада, данас слушамо у програмима јавне телевизије, у иступима хрватске представнице у Европскоме парламенту Руже Томашић, а каткад се, још увијек у алузији, чује и у наступима вође опозиције Томислава Карамарка. Иначе, о времену НДХ Карамарко ће рећи да је то „несретно раздобље”, а за усташке челнике ће казати да су „трагичне повијесне особе”. Тито је, наравно, највећи злочинац у хрватској повијести, а комунистичке би злочине, сматра Карамарко, требало осудити у преамбули Устава.
Све то се некако баш идеално намјестило уз антићириличну хистерију, која је наступила када је Влада покушала спровести Уставни закон о праву националних мањина, и на јавне институције у Вуковару поставити плоче на оба писма. Тада су се, уз подршку врха Католичке цркве и у неформалној суорганизацији ХДЗ-а, те уз афирмативну кампању у већини медија, а нарочито на Хрватској телевизији, надигли ратни ветерани, и уз пасивно присуство полиције, или уз активно учешће појединих полицајаца у униформама, кренули да разбијају плоче с ћириличним натписима. Власт се томе није одупрла, највише што је премијер Милановић учинио било је да завапи – „покажимо великодушност”, као да спровођење закона подразумијева грађанску великодушност, па ако се људима данас, можда, и не да да буду великодушни, могу опљачкати банку, затући комшију и разбити ћириличну плочу.
А у јавности се, на све стране, почело изговарати нешто што неодољиво подсјећа на малограђанску реторику у Њемачкој с почетка тридесетих: док народ гладује, уводи се ћирилица. Као, поднијели бисмо ми то, али након што прође економска криза, ријеше се проблеми с незапосленошћу, порасте БДП, баш као да је ћирилица неко много алаво писмо, па пождере дневно неколико тона круха и масти више од латинице. Или, тачније речено, као да Хрвати бивају гладнији ако српска заједница у Хрватској остварује своја грађанска и мањинска права.
Повремено, ствар зна бити и трагикомична. Наиме, борци против ћирилице на Хрватској телевизији у посљедње вријеме понављају како они немају ама баш ништа против тога да се ћирилицом служи коме год се то свиђа. Али у својој кући! Као што и хомосексуалци, је ли тако, могу једни другима исказивати љубав. Али у својој спаваћој соби, а не на улици!
И заиста, ћирилица је данас у Хрватској оно што је прије неколико година била парада поноса. Само што су пред педерима и лезбијкама сви спремно, и за дом спремно, попустили да би ушли у Европску унију, а сада кад су тамо, више их није брига, јер их из Уније не могу истјерати, па нема говора да Србима и српским симпатизерима пруже слободу ћирилице. Да је агенда била само мало различита, и да су којим случајем српска мањинска права дошла прије на ред од права хомосексуалаца, прописали би и хадезеовци ћирилицу, као што су прије уласка у Унију кренули да подржавају педере и лезбијке, увјерени, бит ће, како је Европа у ствари једна педерска унија, велики један Прајд, који међутим треба новчано искористити.
Миљенко Јерговић
