Не смеју се права Срба одређивати референдумом, ћирилица није агресорско писмо, већ и писмо Хрвата

Велимир Висковић, хрватски књижевни критичар о заоштравању односа према српској заједници, оспоравању права на ћирилицу, о интелектуалцима: Ћирилица је писмо које је урасло дубоко у хрватску традицију

Велимир Висковић

Реторика која се у последње време чује у Хрватској необично подсећа на деведесете године прошлог века. Иако је већина хрватских Срба отерана, а остала је само шачица од четири одсто популације Хрватске, за хрватске националисте они су и даље реметилачки фактор. У разговору за "Новости", угледни хрватски интелектуалац Велимир Висковић, књижевни критичар, есејист и лексикограф, главни уредник Хрватске књижевне енциклопедије коју издаје Лексикографски завод, сматра да је на делу спрега ХДЗ и Католичке цркве, а да је стварни циљ деснице мобилизовати гласачко тело на мржњи према Србима у Хрватској, као пут за долазак на власт.

Како је могуће да у Хрватској, двадесетак година после ратова на овим просторима, поново избијају међунационални сукоби, који се манифестују у притисцима на српску заједницу?

- Избило је то делом због тога јер ХДЗ када дође у опозицију увек заоштри националну проблематику, мислећи да ће тиме мобилизовати своје гласачко тело. То смо видели и на примеру Иве Санадера, јер су и он и ХДЗ предводили митинге у одбрани генерала, да би их, када су дошли на власт, испоручили Хагу. И након тога водили су према Србима помирљиву политику, какву се Ивица Рачан није усудио. Чињеница је да је и Томислав Карамарко, данас вођа опозиције и шеф ХДЗ, водио помирљиву политику док је био у влади Јадранке Косор, у којој су седели представници хрватских Срба. У вуковарском случају ХДЗ је био на власти у граду када је прихваћен градски статут по којем је загарантована двојезичност. Не мислим да су се Карамаркови ставови данас нешто битно променили, али очито ХДЗ тражи свој простор у потпаљивању те националне врућице, полазећи од претпоставке да врућим националистичким паролама још може мобилисати гласачко тело деснице.

Ко још, уз ХДЗ, заоштрава однос према Србима у Хрватској и оспорава њихова права за која смо мислили да више нису упитна?

- Треба знати да је Црква изразито незадовољна низом корака које ради садашња СДП администрација, од увођења здравственог одгоја, односа према хомосексуалним паровима и ту се ствара пакт ХДЗ и Католичке цркве и очито се ради о сондирању терена за неке будуће изборе. И бранитељске структуре су веома блиске ХДЗ, који их углавном контролише. Делом је све што се сада ради у Вуковару индуковано из ХДЗ, делом из Католичке цркве. На лево либералну власт црква нема много утицаја, смета им друштвена промена која води секуларизацији Хрватске. И тако се ствара снажна интересна спрега између ХДЗ и Католичке цркве и све оно што се догађа око ћирилице и двојезичних натписа доживљавам као средство притиска на садашњу власт. Као покушај да се она прикаже анационалном, а права претња да ће бити укинута двојезичност, по мом мишљењу, ипак не прети.

Може ли се то схватити да би садашњи ХДЗ и Карамарко ретерирали око оспоравања права Србима када би дошли на власт?

- Карамарко итекако добро зна да ту врсту радикалне политике не би могао да спроводи да је на власти, јер статус Срба није нешто што се решава само унутар Хрватске, већ се и међународна заједница, поготово у источној Славонији, појављује као гарант за права Срба.

Зашто се онда међународна заједница не оглашава у одбрани права српске заједнице у Хрватској?

- Због тога што тренутна власт веома чврсто стоји на позицији да се поштује све оно што је записано у уставу, пре свега око двојезичности.

Када се на овим просторима кваре међунационални односи најчешће све почиње с језиком и писмом?

- Апсурд је у свему томе што хрватски Срби говоре језиком којим говоре и Хрвати. Као човек који понешто познаје филологију усудио бих се рећи да је говор Милорада Пуповца најнегованија, ортоепски најисправнија, најчишћа хрватска варијанта. Он ће, евентуално, понекад допустити себи употребу неког лексема који није најчишћи, хрватски. Главна је разлика у писму, али и у Србији се, поготово у ери компјутеризације, све више користи латиница. Но, без обзира на то мислим да је у реду да Срби у Хрватској инсистирају на ћирилици, да на неки начин покажу хтење да се њихово традиционално писмо поштује, и да то буде знак њиховог присуства у хрватској јавности. То је елементарно право мањине и услов функционисања хрватске државе у којој се припадници мањина неће осећати као грађани другог реда.

Недавно сте написали текст у којем сте бранили право Срба на ћирилицу.

- Покушао сам да докажем да ћирилица није непријатељско писмо Хрватима. Није због тога што постоји и јака традиција хрватске ћирилице, а сада неки у Вуковару тврде да је ћирилица агресорско писмо. На страну да је ћирилица писмо једног цивилизацијског круга, Достојевског, Толстоја, оставимо по страни да се тим писмом служио бар у младости и Никола Тесла, чији је отац био православни свештеник, то је и писмо Хрвата, које је урасло дубоко у хрватску традицију католика источно од реке Крке. Зато сам желео разбити мит да је ћирилица некакво непријатељско писмо. Али чак да је и само српско писмо, не бисмо је могли прогласити агресорским писмом, јер бисмо по тој логици и готицу могли да прогласимо нацистичким писмом, што је бесмислено.

ХДЗ предлаже да се промени уставни закон и да се убудуће двојезичност може обезбедити само у местима где је припадника мањина више од педесет одсто.

- То је апсурд. Треба се држати досадашњих уставних дефиниција и све оно што се односи на мањине не може да буде измењено ни на референдуму, као што неки предлажу. Питања мањинских права не могу да буду ствар референдумског одлучивања јер би по логици ствари мањине увек биле надгласане. Мислим да је хрватски интерес да права мањина буду заштићена, јер ћемо на тај начин да избегнемо сталне конфликте. Наивни су они који мисле да ће се притиском на Србе постићи да они потпуно утихну, подвију реп и забораве на то да би требало да имају било каква права.

Значи ли то да Хрвати морају прихватити да Срби у Хрватској имају неке своје специфичности и право на своју традицију?

- Наравно. Имају право на слободно показивање своје традиције и да могу очекивати да се та традиција поштује.

Ипак, све више има примера мржње и нетрпељивости према Србима, а чињеница је да је изузетно мало Срба остало у Хрватској. Како све то подносе хрватски Срби?

- У овом тренутку мислим да Пуповац и тренутно вођство Срба у Хрватској својом умереном политиком и покушајима стишавања, добро делују. Актуелна хрватска власт на њиховој страни. И то је добро, важно је да се и Хрвати мобилизују у одбрани мањинских права. Промени ли се то, они би имали разлога да све ово подигну на виши ниво, обрате се међународним форумима са молбом за заштиту њихових права. Не знам колико би било опортуно да у овој ситуацији Србија нешто посебно интервенише, чак мислим да би било контрапродуктивно и изазвало би националистичку хомогенизацију на хрватској страни.

Али, ово што се догађа у Вуковару и око њега постаје, ипак, све драматичније?

- Можда изгледа драматично, сасвим сигурно није лако хрватској власти, а понајмање Србима у Вуковару, па и у остатку Хрватске. Уверен сам ипак да ће успети све да смири. Ако се то не догоди, видећете, онда ће након промене власти ХДЗ морати да смири ситуацију, а Карамарко да се покаже као заштитник Срба.

Истовремено, највећи број Вуковараца, Хрвата и Срба, држи се по страни, а у истим су проблемима, пре свега како да преживе у овој тешкој кризи?

- Вуковар има чак и већу стопу незапослености у односу на целу Хрватску. Пропали су велики комбинати, а данас људи изразито тешко живе. И то је највећи проблем. Али, ако се тај незадовољни живаљ потпаљује онда долазимо до овога где смо данас. Да обесправљени, пролетеризовани људи, и с једне и с друге стране, могуће те социјалне фрустрације искажу у некој форми националног сукоба.

Постоји ли опасност да овај негативни однос према мањинама у Хрватској доведе до експлозивних ситуација?

- Не очекујем да ће кренути у том смеру. Чини ми се да ће се и ово што се сада догађа у Вуковару издувати. Али, увек може да се догоди и нека крајње ексцесна ситуација која ће галванизовати људе.

Каква је улога хрватских интелектуалаца, од којих неки ћуте, а неки се противе удару деснице?

- Наше је искуство да се интелектуалци у протеклих двадесет и пет година нису показали баш као они који смирују напетости. Интелектуалци су прилично лош материјал када је реч о једној демократској, либералној политици. Они су навикнути, пре свега књижевници, да лако употребљавају тешке речи, воле експресивне изразе, радикалне гестове. Уметници су некако по својој природи више ауторитарни карактери него демократе. Неретко су склони ексцесном понашању и не поштују туђе мишљење.

Како видите хрватско-српске односе данас?

- Ти ће односи сасвим сигурно и у будућности осцилирати. Прошли су јако лошу фазу, а отопљавање је најпре наступило на економском плану, а може се рећи и на плану сарадње криминалних група. Наши гангстери и српски гангстери су веома брзо отворили границе, једни другима помагали, склањали једни друге. Након тога је почело јаче отварање на економском плану, јер је то нужност.

А када је реч о култури?

- Када се догодила она позната полемика између Станка Ласића и Игора Мандића око тога хоће ли се наше културе толико удаљити да ће Хрватима српска култура бити иста као и бугарска, био сам, и остајем, на страни Мандића. Мислим да нама никада неће бугарска култура бити исто што и српска култура. Ми говоримо језиком којим се разумемо, немамо ту баријеру и то је велика предност за стварање културног тржишта. А, с друге стране, имамо и низ великих књижевника који су нам заједнички, да споменем само Десницу и Андрића као највеће. Тиме смо нераскидиво везани.

Завршити рат

У контексту језика и писма у Хрватској се распламсала и расправа треба ли најзад завршити рат између Хрвата и Срба.

- Драго ми је да тај став бране и хрватски председник Иво Јосиповић и премијер Зоран Милановић. Истовремено, треба омогућити Србима који су остали у Хрватској да се ту осећају пожељнима и прихваћеним, а то ће отворити могућност и да се многи који су у ратним временима напустили Хрватску врате.

Шта би данас рекао Крлежа

Како би Мирослав Крлежа гледао на све што се данас догађа, пре свега, на релацији Хрвата и Срба?

- Постоји Крлежа из различитих фаза, онај из времена око Првог светског рата који је олако користио тешке речи, а постоји зрели Крлежа који је био питомији, рационалнији. У данашњим условима Крлежа сигурно не би презирао ћирилицу, а Иво Андрић се у разговорима са Радетом Војводићем присећао када су заједно 1918. године одлазили у атеље Љубе Бабића, да се Крлежа на табли која је стајала крај улазних врата, где су гости остављали поруке, често знао потписати ћирилицом. Крлежа никада није био противник Срба, Београд га је сјајно прихватао од раних двадесетих година кад је друговао с Драгишом Васићем, па тридесетих кад се дружио са Марком Ристићем и Миланом Богдановићем. Међутим, ваља водити рачуна да је Крлежа био човек еруптивне нарави, његов однос према Србима, али и према Хрватима, није био једнообразан, ту је било великих амплитуда, било је оштре критичности, Крлежа сигурно није био мрзитељ Срба. Био је итекако свестан деликатности и важности српско-хрватских односа, а било му је необично стало и да његова дела буду присутна у Београду.