Службеници неће ћирилицу

Закон слабо брине о српском језику и писму, а у пракси се чак ни тако благи параграфи не поштују. Лингвисти упорно траже да се пропишу језичка правила за рекламе, медије, приватни сектор...

На једном од шалтера МУП-а

СРПСКО писмо, ћирилица - мртва слова на папиру, и буквално! То што постоји какав-такав закон који каже када би морала да се користи, што ју је Устав ставио на високо место и заштитио, не значи ништа када се, без казне, ова правила свакодневно крше.

Пред судије за прекршаје, као велики изузетак, стигне понекад пријава због непоштовања службеног писма, и то углавном против приватника који нису на прописан начин истакли натпис своје фирме (реклама може да буде латиничка, али основне информације обавезно морају бити исписане ћирилицом). То што поједина јавна предузећа, научни институти, факултети и други који су на државном буџету, или их је држава бар основала, имају латиничке сајтове на интернету, нико не може ни да казни. Важећи закон који уређује ову област, Закон о службеној употреби језика и писама, усвојен је 1991. године, када се интернет у Србији још писао великим словом и тек је био у најави. Али и тамо где закон прописује употребу ћирилице, нико то не контролише и не кажњава ако се поменуто правило крши. Ништа се неће догодити ако грађани у неком министарству или комуналном предузећу добију латинички формулар, ако нотар састави латинички уговор, ако нека државна институција грешком свог службеника одштампа документе који нису ћирилички. У прекршајним судовима не памте казне за такве грешке, иако закон предвиђа распон "пенала" од 4.000 па до милион динара, зависно од тога ко га и у којој мери прекрши.

Према закону донетом 1991. године, за контролу су задужена министарства у чијем делокругу су области управе, саобраћаја, урбанизма и стамбено-комуналних послова, просвете, културе и здравства. Не постоји обједињена евиденција да ли се они тиме заиста и баве.

- Не располажемо подацима о изреченим казнама због повреде одредаба Закона о службеној употреби језика и писама. Тим подацима располажу евентуално прекршајни судови и министарства која врше надзор над применом одредаба тог закона - кажу у Републичком секретаријату за законодавство. - Начелно, важећи закон на задовољавајући начин уређује област службене употребе језика и писама. Унапређење постојећих законских решења је могуће, али су проблеми претежно у примени тих законских решења. С тим у вези, постоји потреба да надзорни органи ефикасније контролишу спровођење одредаба тог закона, укључујући и подношење захтева за покретање прекршајног поступка у случају њихове повреде.

У овој институцији објашњавају да се неком врстом казне може сматрати и то што би уговори, одлуке, документи, дописи и други акти који нису написани ћирилицом били неважећи ако их напишу институције које морају да поштују службену употребу језика.

У Секретаријату су упознати и са нацртом закона о службеној употреби језика и писма из 2004. године, који је Министарство културе као своју иницијативу тада доставило Влади Србије. Познато им је само да тај нацрт закона није ушао у процедуру владе, али не и због чега.

Републички секретаријат, иначе, може да буде формални предлагач новог закона, али не постоје назнаке да ће се законска правила која треба да сачувају национално писмо и језик ускоро мењати. Они су, како кажу, задужени само за службену, а не и за јавну употребу језика, коју је поменути закон покушао да пропише. А јавна употреба било би коришћење језика и писма у медијима, на билбордима, у пословању приватног сектора, целокупном образовном систему... А управо ову област најтеже је уредити, јер задире у права приватног сектора.

Да и јавна употреба језика и писма треба да буде регулисана, сматра и др Слободан Реметић, лингвиста и члан Одбора за стандардизацију српског језика. Он каже да је то питање први пут отворио предлог закона из 2004. године и да би на њему требало радити. И његов колега лингвиста Јован Вуксановић, секретар Одбора за стандардизацију српског језика, сличног је мишљења.

- Уредници појединих медија рекли су ми неформално да би прешли на ћириличка издања само ако би их обавезао закон. Али нико није рекао да би и покушао да га крши - прича Вуксановић. - Зато морамо имати закон који ће да каже када српски језик и ћирилица морају да се користе у новинама, на телевизији, интернету, на рекламама... А ту је и употреба језика у школи. Прво, завршни испит је службени документ, па би морао да буде на ћирилици. Годинама се залажем за то. А код нас се за завршном и пријемном испиту признају и ћирилица и латиница. То никако не би смело.

Вуксановић каже да је и његово, али и мишљење његових колега, да би држава требало што пре да ову област уреди новим законом. Јер постојећи је писан за српскохрватски језик. Питање је, додаје, сложено, али га држава, поштујући мишљење струке, мора разрешити.

ОДГОВОР МИНИСТРУ

НА захтев министра просвете др Срђана Вербића да дају предлог стандардизоване ћирилице, која би била истоветна у свим букварима, одговорио је Одбор за стандардизацију српског језика. - Министарству смо одговорили да већ постоји предлог стандардизоване ћирилице из 2004. године, чију израду је иницирало Друштво учитеља Србије, а учествовали су и наши чланови. Навели смо и да предлог постоји у Правопису - каже за "Новости" лингвиста Јован Вуксановић, секретар Одбора. - То све што смо ми урадили може да буде само препорука, а да би употреба једнообразне ћирилице била обавезна, Министарство мора да је објави као подзаконски акт. У писму које смо однели у Министарство просвете рекли смо да им струка за сва питања стоји на располагању.