Српска ћирилица најбоља на свету

Историја Србије је препуна реформи и реформатора. Реформисало се све и свашта, углавном неуспешно, често и штетно, а скоро никад успешно, потпуно и доследно.

Скоро никаква разлика није у реформама које су вршене у краљевини, комунистичкој и социјалистичкој Југославији и овој привидно демократској Србији. Већ сама потреба да се врше често реформе школства, здравства, државне управе, војске, правосуђа и културе, показују јасно да су претходне реформе биле промашаји. Пита се човек зашто код нас не успевају реформе и да ли је могуће да Србија оствари било коју реформу успешно? Одговор се може најпре наћи у јединој правој и успешној реформи која је Србију довела на прво место у свету пре нешто мање од двестотине година, на коме се задржала до данас. Делује нестварно, али таква реформа је била реформа српског језика коју је спровео Вук Караџић за време власти Кнеза Милоша. Добитна комбинација је била да је реформу осмислио и спровео онај ко је био врло видовит, образован и луцидан, а да је владар био потпуно свестан да се у то не разуме и спреман да слуша и помогне свим средствима да се реформа оствари. Било је и тада великих и упорних противника, који су сматрали да су највећи интелектуалци тога времена, али је владар све критичаре умирио и омогућио остварење целовите реформе којом је Србија добила нову ћириличну азбуку у којој је сваки глас имао своје слово. Мало је познато да је чувени Бернард Шо својевремено у тестаменту записао да је најсавршеније писмо на свету српска ћирилица, па због тога завештава огромну своту новца оном реформатору који изврши реформу енглеског језика по угледу на ћирилицу. Исто су мислили и највећи светски умови Вуковог и Милошевог времена, али нису имали прилике да на власти буде неписмен човек, свестан свога незнања, важности такве реформе и спреман да је свим средствима одбрани и реализује. Дакле, није да ми можемо да будемо први на свету само у спорту или математици, него смо ето већ два века најбољи и у азбуци. Није потребно бити много мудар па схватити да се до оних правих и добрих реформи може доћи само по обрасцу да мора постојати спрега између онога ко је довољно генијалан да реформу смисли и владара који је довољно неписмен да схвати да није он најпаметнији, иако има сву власт, већ да мора послушати паметнијег од себе. Заправо, добро у једној држави може бити само када владар схвати да у свакој области постоје они који све знају много боље од њега, при чему има довољно мудрости да процени ко је стварно онај прави, а ко су набеђени стручњаци и надувани интелектуалци. Наравно да исто важи на свим нивоима власти од месне заједнице па до врха. Овако, док се код нас за власт грабе само они који су убеђени да све најбоље знају и који се најеже чим примете да има нешто што други зна боље, па таквог одмах уклањају, имаћемо бућкуриш реформе које је смислио тамо неки мали Микица. Да ли је за то потребно да коначно државом завлада неко неписмен, остаје да свако процени сам, али са оволиком количином лажних диплома и доктора наука сигурно нам се не пише добро.