Освештана грешка или турцизам

Под термином турцизам у српском језику не подразумевају се само речи позајмљене из турског језика, већ и речи из других језика

Дарко Новаковић

У по­след­ње вре­ме у штам­пи се че­сто по­ја­вљу­ју тек­сто­ви ко­ји го­во­ре о тур­ци­зми­ма у срп­ском је­зи­ку. У ве­зи са тим, зна­чај­ни су ко­мен­та­ри по­је­ди­них чи­та­ла­ца ко­ји кри­ти­ку­ју сам на­зив тур­ци­зам код од­ре­ђе­них раз­ма­тра­них ре­чи, на­во­де­ћи, на при­мер, да је у пи­та­њу ипак ара­би­зам (реч по­ре­клом из арап­ског је­зи­ка) или пак фар­си­зам (реч по­ре­клом из пер­сиј­ског је­зи­ка). Овим се по­но­во отва­ра јед­но ста­ро, и мо­же се ре­ћи, увек ак­ту­ел­но пи­та­ње у ве­зи са са­мим тер­ми­ном тур­ци­зам. 

И по­ред упо­тре­бе дру­гих тер­ми­на, као што су тур­ске и дру­ге ис­то­чан­ске ре­чи, осма­ни­зми, ори­јен­та­ли­зми, ри­је­чи ори­јен­тал­ног по­ри­је­кла, ори­јен­тал­не по­су­ђе­ни­це, ис­точ­њач­ки еле­мен­ти итд., тер­мин тур­ци­зам се нај­че­шће ко­ри­сти у на­уч­ној и по­пу­лар­ној ли­те­ра­ту­ри, без об­зи­ра на из­ве­сне тер­ми­но­ло­шке нео­д­ре­ђе­но­сти. Го­то­во сва­ки аутор на по­чет­ку сво­га ра­да обра­зла­же упо­тре­бу и зна­че­ње тер­ми­на тур­ци­зам. А за­што је то та­ко?

Под тер­ми­ном тур­ци­зам у срп­ском је­зи­ку не под­ра­зу­ме­ва­ју се са­мо ре­чи по­зајм­ље­не из тур­ског је­зи­ка, већ и ре­чи из дру­гих је­зи­ка (арап­ског, пер­сиј­ског је­зи­ка, грч­ког и др.), ко­је су по­сред­ством тур­ско-осман­ског је­зи­ка при­мље­не у срп­ски је­зик. 

Уз тер­мин тур­ци­зам нај­че­шће се у ли­те­ра­ту­ри ко­ри­сти и тер­мин ори­јен­та­ли­зам, ко­ји ни­је по­све аде­ква­тан, јер ни­су све ре­чи ко­је су до­шле по­сред­ством тур­ског је­зи­ка ори­јен­тал­ног по­ре­кла. На при­мер, из­ве­стан је број гре­ци­за­ма ко­ји су по­сред­ством тур­ског је­зи­ка ушли у срп­ски је­зик, као нпр. авли­ја, ди­ми­је, ђу­гум/ђу­гун, ђу­ни­ја, кре­вет, ма­згал/ма­зга­ла, сун­ђер, ћу­при­ја и сл. Ве­ћи­на ових ре­чи ушла је у срп­ски је­зик пре­ко тур­ског је­зи­ка, и за­то су оне за нас тур­ци­зми, а ис­пи­ти­ва­ње њи­хо­ве ети­мо­ло­ги­је у тур­ско­ме је­зи­ку, до­бро је да оста­ви­мо тур­ским ети­мо­ло­зи­ма. 

По­ста­вља се за­тим пи­та­ње да ли је упут­но ко­ри­сти­ти на­зив тур­ци­зам за нај­број­ни­је по­зајм­ље­ни­це, тј. оне ко­је су усва­ја­не у вре­ме Осман­ског цар­ства. Тур­ски је­зик то­га пе­ри­о­да, чи­ја је фа­за тра­ја­ла од кра­ја 13. до по­чет­ка 20. ве­ка на­зи­ва се осман­лиј­ски или осман­ски је­зик (тур. Osman­lı­ca) и пред­ста­вља иди­ом у ко­ме су се из­ме­ша­ла три је­зи­ка: тур­ски, арап­ски и пер­сиј­ски, те су по­зајм­ље­ни­це из арап­ског и пер­сиј­ског је­зи­ка са­мим тим би­ле ва­жан део лек­сич­ког фон­да. По­сма­тра­но из исто­риј­ског угла, про­цес по­зајм­љи­ва­ња ре­чи за­вр­шен је с кра­јем осман­ске вла­да­ви­не на на­шим про­сто­ри­ма. За тај слој лек­си­ке мо­гао би се при­ме­ни­ти и тер­мин осма­ни­зам. 

Ме­ђу­тим, и по­сле осман­ске епо­хе за­бе­ле­же­на су, до­ду­ше, у да­ле­ко ма­њим раз­ме­ра­ма, по­зајм­љи­ва­ња лек­се­ма из тур­ског, арап­ског и пер­сиј­ског је­зи­ка. Гле­да­но из да­на­шње, син­хро­ниј­ске пер­спек­ти­ве, ја­вља се но­во пи­та­ње: ка­ко тре­ба име­но­ва­ти та­кве по­зајм­ље­ни­це. У сва­ком слу­ча­ју тер­мин осма­ни­зам не мо­же би­ти аде­ква­тан. Та­кви тур­ци­зми би да­нас, ме­то­до­ло­шки гле­да­но, би­ле са­мо оне ре­чи ко­је су до­шле ди­рект­но из са­вре­ме­ног тур­ског је­зи­ка, док би оне из пер­сиј­ског и арап­ског мо­гле би­ти на­зва­не фар­си­зми­ма, од­но­сно ара­би­зми­ма, ма­да су и пу­те­ви њи­хо­вог ула­ска у срп­ски је­зик раз­ли­чи­ти и че­сто не­у­твр­ди­ви.

Та­ко се оства­ри­ла прог­но­за про­фе­со­ра Фе­хи­ма Бај­рак­та­ре­ви­ћа ста­ра ви­ше од по­ла ве­ка да ће тер­мин тур­ци­зам по­ста­ти тзв. осве­шта­на гре­шка.

Др Ма­ри­ја Ђин­ђић

Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ