О књигама се не разговара

Инспирисани романом „Уграђивање страха" португалског писца Руија Зинка, агресијом предизборних акција овдашњих политичара и збуњеношћу љубитеља књиге оним што им се нуди пугем медија и на трафикама, група писаца и издавача осмислила је културни покрет „Бирање под морање“ у оквиру којег обилазе библиотеке и домове културе у целој земљи. На трибинама и гости и домаћини објашњавају како бирају писце и њихова дела, а не изостају ни оштре полемике.

Од Бечеја и Врбаса, преко Нове Вароши и Пријепоља до Пирота, Књажевца и даље мали књижевни караван путује и проноси идеју о томе зашто је важно мислити својом главом, слушајући притом глас читалачког народа о томе шта им је потребно, шта воле, а шта их мучи.

- У свим временима књижевност је имала моћ да мења људе око себе, а пре двадесет и пет година упустио сам се у издавачки посао, с осећајем да се као читалац губим у времену којем не припадам, у којем читаоци добрих књига нестају, а то је ово време индустрије писања - каже Зоран Хамовић, главни уредник издавачког предузећа „Клио“ и покретач читаве акције. 

Ко нас усмерава и учи како да пливамо у том океану књига, како бирамо и како управљамо својим животима, теме су којима се Хамовић бави четврт века:

- Када данас уђете у књижару, као да сте се нашли у посластичарници у којој се агресивно нуде производи са највише шећера, продавци вам не дају време ни да размислите. Наши уредници се труде да велике светове писане на малим језицима открију што већем броју људи и зато смо покренули и ову антипотрошачку кампању са циљем да лично дођемо до наших, садашњих и будућих, читапаца.

У Новој Вароши дочекује нас мала, али сналажљива и уиграна екипа Библиотеке „Јован Томић“, смештене у белом здању занимљиве историје. “Зграда је завршена 1909. са намером да буде општинска управа за Османлије, али су они у њој били мање од три године, док их нисмо отерали", објашњава књижничар Владимир Дулановић, који нас дочекује са колегиницама Радмилом Бијелић и Горданом Маркићевић, као и Николом Бијелићем, сарадником и пријатељем ове Библиотеке, иначе професором француске књижевности.

Док се хвале подацима о пет стотина чланова и тридесет пет хиљада књига, наши домаћини као да се увијено и жале - кажу да су „нажалост, најчитанији љубавни романи које пишу новинарке телевизијских шунд емисија“, а од озбиљне литературе последњих месеци издваја се по читаности једино „Соната“ Александра Гаталице. Значи, било је право време за акцију „Бирање под морање"!

Тридесетак посетилаца вечерње књижевне дебате прилично је попунило библиотеку и, што је још важније - били су расположени да слушају, питају и коментаришу, с тим што је било приметно одсуство професора књижевности из овог града, мада су уредно били позвани. Сутрадан сам присуствовао одговору једне професорке српског језика, на питање зашто није дошла. „Мрзело ме је“, рече она. Такав став био је један од разлога због којих су се Хамовић и писци Мухарем Баздуљ и Вуле Журић запутили на југозапад Србије.

- Жалосно - прокоментарисао је Журић - јер о књигама се ретко разговара, чак и у библиотекама, баш као што ни у актуелној предизборној кампањи у којој ниједан кандидат баш ниједном није споменуо културу.

Вуле је говорио о књигама које њега увек изнова инспиришу, попут „Завере будала" Џона Кенедија Тула („писац се убио у 32. години због депресије пошто га је тридесет издавача одбило за тај роман, па је после тога његова мајка објавила рукопис"), „Платформе“ Мишела Улебека или „Без даха“ Димитриса Сотакиса.

- Немојте бити резервисани према књигама или ауторима за које никада нисте чули - поручио је писац публици, док је његов колега Мухарем више говорио о светским делима из 19. века која су мењала свет попут „ОливераТвиста" или „Чича Томине колибе".

Развила се занимљива дискусија о књижевној критици, према којој је Хамовић скептичан („постоји само књижевни пи-ар, али не и критика"), о употреби, па и непоштовању ћирилице, што је један од посетилаца пребацио и гостима рекавши да су све књиге о којима се те вечери говорило штампане на латиници.

- За мене је ћирилица свечано, а латиница радно писмо, „Клио“ их поштује подједнако, штампа књиге на оба, а патриотизам негујемо квалитетом онога што објављујемо - објаснио је Хамовић. - Ћирилица треба да се користи у школама и државној администрацији, али свакако не бих могао да тврдим да би искључива употреба ћирилице повећапа писменост нашег народа.

Готово нико није приметио да сати пролазе, јер су књижевне дискусије у малом граду подно планине Златар постајале све ужареније. Каква нам је школска лектира? Баздуљ сматра да је редослед онога што се деци нуди погрешан, јер би млађи разреди требало прво да читају оно што је њима ближе, попут „Проклете авлије" Ива Андрића или „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића, а да касније долазе „Еп о Гилгамешу", Дантеов „Пакао“, Албер Ками са својим “Странцем” и други светски класици. „Ако некоме са петнаест година огадите читање тако што ћете га терати да чита оно што не разуме, ту помоћи више нема“, закључио је писац.

Супротну страну заузео је Журић сматрајући да деца баш треба прво да знају да је био неки Хомер или Данте и да су они написали нешто важно, „а да је на професорима да та дела приближе ђацима и покажу им колико ту страсти има“. Штета што један ученик није боље артикулисао своје питање, већ је неколико питања, од цензуре до политичких утицаја на књижевне награде, замумуљио у једно, па су говорници такође замумуљили и збрзали своје одговоре, можда се надајући да ће и сами једног дана добити контроверзну НИН-ову награду.

Зато су били много конкретнији када се из публике повела дискусија о прецењености неких аутора, а на тапет су одмах стављена два - Паоло Коељо и Милорад Павић. Баздуљ се сложио за оба: 

- Све што је после „Хазарског речника“ Павић писао било је деривативно и не тако добро, а разлози за успех те књиге нису били исти у Србији и свету. Овде је у то време била актуелна алегорија о Србима као Хазарима, народу који нестаје, док је роман освојио свет формалном иновацијом, увођењем паралелних светова.

За Коеља се и Журић сложио да је то чак испод и лоше литературе, али да је Павић писао многе вредне књиге, и за српску културу значајне, још пре „Хазарског речника", а да је после тог романа почео да глуми књижевну звезду, „што у Русији и јесте био“.

У Пријепољу госте су дочекале две енергичне жене, садашња и бивша директорка Библиотеке „Вук Караџић", црнокоса Садија Хоџић и плавокоса Хадија Кријешторац, која је на челу установе била од 1989. до 2003. године. Задивљујуће је како су ходнике Дома културе објединиле, преградиле и доградиле тако да има једну целину и издваја се од остатка здања у коме се шире галерија, биоскоп и музичка школа. Уредиле су и посебан улаз са дивном баштом...ма све је ту да око четири и по хиљаде активних чланова буду задовољни. Урадиле су и више од тога: направиле први библиобус у Србији који обилази петнаестак села у кругу од двадесет километара, а у договору са лекарима отворили су и читаоницу у локалној психијатријској болници, намењену терапији.

Од књига не можемо очи да одвојимо, посебно Журић и још више Баздуљ који их узима са полица и махнито прелистава.

- Немојте да ми украдете књигу - упозорава га Хадија, која нас води кроз Библиотеку. 

- А ја баш то волим да радим - хладно ће Баздуљ.

- Тако ми и изгледате - упорна је Хадија да „одбрани" ово свето место које локални политичари сматрају беспотребним трошком у градском буџету.

- Али нећу од вас да украдем - завршава Мухарем уз осмех овај дијапог добродошлице.

У сали је било тек двадесетак људи, иако се Библиотека налази у самом центру града, на ушћу Милешеве у Лим. Незаинтересованост Пријепољана за дружење уз књигу и паметне разговоре није утицала на добру атмосферу у којој су домаћини Хамовића упоредили са „вредним мравом на пољу борбе за бољи положај књиге у друштву", нашто су се писци одмах препознали: “А ми смо цврчци"!

- Постали смо жртве медијског насиља, део читалачког стада, којима други говоре шта је вредно и добро. Другачије може да буде само уколико преузмемо одговорност за свој избор књига, пријатеља, политичара - закључио је Хамовић гледајући три средњошколке како беже са трибине.