Прва столећа словенског књижевног језика код Срба (2)
Словенска писменост је у српској средини, као и свуда у другој половини IX века, одмах прилагођавана локалним језичким приликама. О степену адаптација можемо судити на основу прилика у другим срединама: оно што је мењано у Великој Моравској, Панонији, на југу Албаније и на истоку Бугарске у корист посебних словенских говора, вероватно је било мењано и у корист српског.
Важно је начелно поставити ствари: док се Словени служе прасловенским језиком, дотле је и домаћи књижевни језик у њиховим црквама и културним средиштима – старословенски, с већом или мањом унутрашњом разведеношћу (у складу с нужним адаптацијама). Стога говоримо о варијететима старословенског језика, а један од њих је био и – српски. С временом, када се формира српски језик, и књижевни језик употребљаван међу Србима, који се све време ослањао на живи говор, постепено ће прерасти у српску редакцију – на самом крају X и сасвим извесно почетком XI века.
Св. Ћирило и Методије у сцени обретења моштију св. Климента Римског (менолог) (Фото лична архива)
У почетку значајан део Срба припадао је западној културној сфери (под претежно византијским политичким утицајем), што значи да је био отворен према делу Солунске браће. То се пре свега односи на континенталну Српску земљу која је у изравном додиру с Панонском архиепископијом; то мање важи за остале српске кнежевине, духовно потчињене латинским епископијама из Приморја (промене су вероватно наступиле с доласком Методијевих ученика после 885). Дукља је, изгледа, дуго остала по страни (први подаци из друге половине X в. показују да је она у саставу источне, Драчке митрополије). Сондажна истраживања су показала, сасвим неочекивано, да у Брижинским споменицима (око 1000), поред словеначке говорне стихије, постоје и гласовне црте блиске штокавским (нпр. рефлекси *t’ и d’ попут штокавских, графички представљени латиничким k, g; индиректна деназализација *ǫ). Могло би се радити о књижевнојезичким заостацима из Паноније (као да је захваћен исечак с простора који је стајао на коридору између штокавског масива и средњословачких говора), одакле је, иначе, и извршен помињани утицај на Србију. Усвојени панонски варијетет стога и није морао бити значајно другачији (у гласовном смислу) од познопрасловенског „српског дијалекта“. До почетка XI века, симултано с процесима у народном говору, овај, одомаћени књижевни језик, прерастао је, условно говорећи, у „прву српску редакцију“. Најкасније у другој половини истога столећа њега је истиснуо други врло сличан језички модел под притиском измењених прилика у Србији (о томе сведоче списи Димитрија Синаита с краја XI века: он и текстове западног обреда пише „климентовским“ језичким типом).
За појаву млађег књижевнојезичког тока код Срба пресудно је, како се сматра, оснивање епископије у Расу у оквиру исте црквене организације којој су припадале некадашња Климентова епископија и друге ране јужнословенске епископије (ради се о Бугарској цркви, у којој је званични богослужбени језик био грчки). То се, изгледа, догодило након Симеоновог разарања Србије (924), у време бугарског цара Петра (927–969), када је на челу Србије стајао кнез Часлав (928–950). Услови за јављање климентовског типа старословенског језика на јужној српској језичкој периферији постојали су и раније, али је за његов шири успех пресудно везивање за Рас који ће у даљој историји постати главним српским државним и црквеним средиштем. Веза с јужним словенским духовним центрима учињена је трајном тек након Василијевог сламања Самуилове државе и оснивања византијске Архиепископије Бугарске (1019). У том, византијском периоду, стасала је „друга српска редакција“ (код Срба ускоро и једина) на подлози источнојужнословенског варијетета старословенског језика. Приближно у истом времену диференцираће се, на другој страни, и руска редакција, а нешто касније и бугарско-македонска. У оквиру поменуте аутономне византијске цркве словенско језичко јединство одржаваће се етимолошким правописом (исти богослужбени текст у различитим срединама „произносио се“ нешто другачије). Нпр. Срби ће у позном XI веку у црквеним текстовима писати углавном голѫбь, пѧтькь, не разликујући јерове (то је шире посведочена црта), с изговором голуб, петǝк. Замаскиране изговорне разлике дуго су збуњивале наше истраживаче. У првој половини XII века и ортографски се трансформише језички већ формирана српска редакција (нпр. Гршковићев одломак апостола, Мирослављево јеванђеље).
Главна, мада ефемерна фонолошка разлика међу редакцијама изниклим на различитим старословенским варијететима, присутним у српској језичкој средини, морала је бити у дистрибуцији шт, жд (само у другом току на месту прасловенских *t’, d’ јер се ради о кључним маркерима источнојужнословенске говорне подлоге). С друге стране, рецепција позиционо умекшаних грчких κ, γ, чији се супституенти, иначе, у класичном старословенском обележавају посебним знаком изнад словенских к, г (к҄ , г҄ ), текла је од најстаријих времена у правцу потпуне адаптације, у корист постојећих африката ћ, ђ (по нашем мишљењу у првом току то је било подржано подударношћу с наведеним рефлексима *t’, d’). Зато је и Даничић у своме Рјечнику из књижевних старина српских (1863–1864) увео на крају азбучног реда графијске корелате Вукових решења. И поред смене српскословенског језика новорускословенским (1726), до савременог српског језика су допрле неке древне књижевне форме, посведочене у Српском рјечнику Вука Караџића (1818): анђел, летурђија, ћелија, ћесар, ћивот, Ћирјак итд. Откад смо усвојили ове речи, оне се, више-мање, овако изговарају. Један миленијум за нама даје нам за право да негодујемо када данас чујемо форме које не одговарају српској традицији: Кирил (уместо Ћирил(о)), ангел (ум. анђео), Георгије (ум. Ђорђе или сл. < Ђеорђије), келија (ум. ћелија) итд.
Филолошки факултет УБ, Институт за српски језик САНУ