Живи језик покојне државе

Сарајевска декларација о језику постала је тема ватрених лингвистичко-политичких расправа на Балкану

Декларацију о заједничком језику за 20 сати потписало је више од 2.000 људи, али није познато колико људи у истом документу види политичку интригу са непознатим последицама. Највише се узбудила јавност у Хрватској где текст овог документа оцењују као кукавичје јаје које их опет гура у југо-загрљај са Србима, из којег су крваво изашли. И док се чека шта ће на Балкану променити овај документ, који је јуче представљен у Сарајеву, и у Србији на помен заједничког језика кажу „нека хвала”, уз оцену да је декларација заправо само - тројански лингвистички коњ. 

Уколико декларација води у нешто што се зове помирење и не руши углед српског језика, за професора Филолошког факултета у Београду Вељка Брборића тај текст има смисла. Међутим, професор додаје да то не зависи од нас, већ од државних органа. 

Живи језик покојне државе 

У Санџаку велики број судских спорова не може да се приведе крају. Оптужени тражи да му се материјал достави на бошњачком, а не на српском, јер га наводно не разуме. То јесте апсурдно и око тога се сви слажемо - каже Вељко Брборић. 

Слична бесмислица је и постојање банкомата на територији Босне и Херцеговине, где корисници бирају да ли желе опцију на српском, хрватском или босанском језику. 

Професор, међутим, поставља питање зашто у писање текста нису укључени научници са факултета и института где се проучава језик. 

- Мора се водити рачуна о ком језику је реч у декларацији. Од лингвиста ту су само Ранко Бугарски из Србије, а из Хрватске Сњежана Кордић, остало су редитељи, глумци, писци. Писци ипак нису позванији да говоре на ову тему од професора језика сматра Брборић. 

Њему није јасно и шта иницијатори очекују од ове декларације. 

- Пошто су текст држали у тајности, то ми личи на илегалан рад - додаје наш саговорник. 

Писац Анте Томић објаснио је своје разлоге у тексту „Зашто сам потписао декларацију”, који је пренео Јутарњи лист”. Навео је да је хрватски језик „измишљен да би Хрвате држао у страху, да их мучи како не говоре језиком који зову својим, па да вазда питају је ли се рече хиљада или тисућа, кисела или минерална вода, је ли исправно славина, чесма или пипа...” 

- Баш сви у Хрватској, па и најљући усташе и праваши, савршено добро знају шта су кашика, биоскоп, саксија и панталоне. Ни рођени након распада Југославије немају проблема с разумевањем српског или босанског, а навијачи Хајдука, видели смо недавно, знају и ћирилицу. Свеједно, нашим језикословцима због нечега се свиђа шпилати малоумност тврдећи како то нема везе с нама, како смо ми чист некај друго - истиче Томић. 

Овај писац пита да ли смо глупи, или је наш мозак некакав лош строј, с меморијом као стари ПЦ 286, па у њега не можемо да сместимо и хиљаду и тисућу, и стубу и степеницу, и пипу и славину? 

Не мисле тако у Хрватској академији знаности и умјетности. Председник Академије Звонко Кусић предвиђа да декларација доводи у питање право хрватског народа на свој властити језик с његовим националним именом. 

С друге стране, Игора Мандића ова тема уопште не занима. За наш лист писац каже да је о овој теми говорио пре 20 година на српској и хрватској телевизији, у разним полемикама и есејима. 

- Сад се неко друштво формирало са том идејом. Пошто ме нису позвали, не бих коментарисао. Немам никакав став - каже Мандић. 

Читаоци на „Политикином” сајту, пак, увек радо коментаришу тему која се тиче „власништва” над језиком. Предлажу име за заједнички језик „хрбски” и подсећају на ставове Крлеже, Андрића, па све до Људевита Гаја... 

Размишљајући о овој теми, писац Владислав Бајац подсећа да су нам политичари наметнули ту формулу „држава = језик”. 

- Лаж се тако продала за истину. Језик је живо тело сваке културе које се не подудара са географским границама - каже Бајац који је потписао декларацију. 

Како додаје, реч је о нечему пгго сви знају и што треба још једном наглас рећи: у Србији, Хрватској, БиХ и Црној Гори говори се један језик са четири стандардне варијанте. 

- Ова декларација не тражи ниједну од варијанти да буде изнад других, а опет не можемо збуњеним странцима да објаснимо како се то ми сви потпуноразумемо,алиујавном простору званично говоримо различитим „страним” језицима - каже писац „Хамам Балканије”.

Потписници Декларације о заједничком језику: Дубравка Угрешић, Даша Дрндић, Слободан Шнајдер, Оља Савичевић Иванчевић, Дамир Каракаш, Бора Ћосић, Ведрана Рудан, Светислав Басара, Драган Великић, Иван Чоловић, Светлана Слапшак, Срећко Хорват, Мирјана Миочиновић, Ленка Удовички, Срђан В. Тешин, Ненад Величковић, Ото Хорват, Иван Ивањи, Анте Лешаја, Срђан Срдић, Драго Пилсел, Борис Постников, Хени Ерцег, Ненад Ризвановић, Никола Бајто, Асја Бакић, Ахмед Бурић, Ферида Дураковић... 

Текст декларације и њене циљеве у Сарајеву су представили професор Енвер Казаз, списатељица Ивана Бодрожић, писац Владимир Арсенијевић из Удружења Крокодил, писац и новинар Балша Брковић и Борка Павићевић, директорка Центра за културну деконтаминацију 

Саша Илић, писац 

Извлачењем овог тепиха испод ногу националистичких политичких елита, укида се могућност за даље спровођење сегрегације у школама и неговање националистичких митова о аутентичности нација и њихових језика. Ова лаж је уграђена у уставе ових држава чије филологије су се претвориле у касарне. Одличан пример су прве реакције филолога из Србије и Хрватске (Ковачевић/Јозић). Те реакције потичу из истог регистра што само говори у прилог томе да је оваква декларација погодила у неуралгичну тачку.

Анте Томић, писац 

Службена језична политика у последњих 25 година сажетоје гласила: „Е, народе, идемо се правити глупи”. Декларација о заједничком језику супротставл>а сеужасном, идиотском, нељудском стањуу којемје данас наш језик. Потписао сам је јер она помирљиво и пријатељски признаје свакога, јер афирмира различитости, дозвољава да једна ствар може имати више имена, да ми сви, ето, говоримо једним језиком који се од места до места различито зове, негде је хрватски, негде српски, негде босански, а негде црногорски.  

Владислав Бајац, писац Управо сам у Паризу говорио о овој декларацији. Она је последица здравог разума, језичког и стручног знања, добре воље и нарочито - жеље да младима свих генерација у аманет не оставимо изнуђену мржњу већ природну потребу за зближавањем како помоћу сличности тако и помоћу разлика. Језикује природно место ван политике и изнад националистичке злоупотребе.