Језичким апсурдима нема краја
Да ћирилице више такорећи нема у јавној употреби, свима је знано, али да све више нестаје и српски језик тек ће схватити сви они којима још није допрло до свести да је одустајање од свог језика најава нестајања националног идентитета.
Чини се, на први поглед, да највећа опасност нашем језику прети од провинцијалне инфериорности према англосаксонској култури, од понизности и јаловог додворавања Западу тиме што ће готово све фирме, натписи изнад продавница, називи предузећа и банака, па чак и дечјих клизалишта (прошлих година Сцатинг Плаце!), ускоро бити на енглеском језику. Ми смо тренутно најенглескији народ на свету, после самих Енглеза. Слабашна је нада да ће ти исти Енглези и Американци бити благонаклонији према Србији зато што је прихватила да уместо моде прати фешн, да уместо бицикла вози бајк да уместо иза сцене залази у бекстејџ, да уместо поделе улога у неком позоришном комаду очекује добар кастинг да уместо дружења и весеља приређује парти да уместо у продавницу по намирница иде у маркет, шопинг-мол кеш-енд-кери, шоп-енд-го, да обућу купује у радњи Шу стар, да палачинке једе крај тезге фаст-фуда.
Чињенице показују, међутим, да англицизми неће разорити српски језик онолико колико ћемо то учинити ми сами, изопачавајући граматику (лексику) и правопис. Треба само обратити пажњу на титловане преводе страних филмова и ТВ серија, па се згрозити због бескрајног низа изневеравања, не само утврђених лингвистичких правила већ и здравог разума. У једном америчком филму главни јунак дословце каже девојци: „Ти си моја шоља чаја!”, вероватно зато што преводилац не зна да је то идиом у енглеском језику који значи „ви ми се допадате”. Један спортски новинар, преносећи збивања на борилиштима у граду Бело Оризонте, изговорио је да су такви и такви резултати постигнути „у Белоу Хоризонтеу”! И остаде жив да би нас и даље усрећивао и забављао бисерима своје језичке експресије.
Како објаснити недоученим ученицима лоших српских школа да су речи Јуче”, „данас” и „сутра” непромењиве? Кад је реч о познатом листу „Данас”, постало је већ уобичајено да се каже да је нешто објављено у „Данасу”! Шта би било, бого мој, да се неки лист зове „ Јуче” или „Сутра”? Следствено усвојеном изопачењу рекло би се - у „Јучу", у „Јучеу”, односно у „Сутри” или у „Сутреу”...
Апсурдима као да нема краја. Боли и оно „драго ми је да сте дошли” и оно још накарадније „можда дођем сутра”. Да не говоримо о „свемогућној” употреби глагола „доћи”. За све се данас вели „дошло је до...” (рецимо успеха, несреће, сусрета, сукоба, открића, победе договора, неспоразума...). Чусмо једном у прогнози времена да је „дошло до разведравања неба”! А водитељи нас редовно информишудаје „дошло до сусрета ове и оне личности”. Дакле, небо се није разведрило, нити се председник Пугин сусрео са Ангелом Меркел?! Него нешто непознато, имагинарно, „долази до” нечега... А глаголи „догодити се”, „десити се”, „бити“, као да су неприхватљиви, из непознатог разлога.
Нисмо више у прилици да говоримо о лепом и ружном говору и писању, већ о спасавању здраве памети и логичног расуђивања. Нека се новинари и сви који се обраћају јавности запитају шта значи „налазити се” (самог себе тражити, па пронаћи?), а шта глагол „представљати” (заступати нешто, приказивати?). Сувише често људи, ствари, куће, села, рудници „налазе се” на неком месту. Исувише често неки појам „представља” радост, савршенство, задовољство, победу, пораз, успех, наду, пропаст и шта ти све не, уместо да то једноставно буде.
Уместо да нешто нечему припада, чујемо да то и то „спада” тамо и тамо. Спада слика са зида и спадају пијаном чакшире.
Миодраг - Мија Илић,
драмски писац, Београд
