Равноправно коришћење ћириличког и латиничког писма Србију издваја као једну од ретких земаља у свету, али уместо да 
се прихвати као привилегија то је досад више путабио разлог за „свађу“. Овога пута полемика је настала због Предлога измена и допуна Закона о службеној и јавној употреби језика и писама који је Министарство културе и јавног информисања проследило Влади Србије, а чији је, како кажу, основни циљ да се сачува ћириличко писмо. 

Професор Филолошког факултета Милош Ковачевић, члан Одбора за стандардизацију језика који је учествовао у изради предлога закона, објашњава за Недељник да су нове одредбе усаглашене са чланом 10 Устава у којем стоји да је „службени језик и писмо ћирилица“, те да „према Уставу ћирилица и латиница нису равноправне када је у питању службена употреба језика“.

 „Требало је јасно одредити шта је службена употреба језика и писма, а ми баштинимо термин ‘јавна употреба’ који је из социјалистичког доба и који не постоји ни у једном језику у свету. Требало је проширити термин ‘службена употреба’. Наравно да не можете примену службене употребе језика тражити у научним радовима, књижевним делима или у школама страних језика, али код нас према закону ћирилица није била обавезна ни у основним школама и зато је било неопходно рашчишћавање многих појмова и термина“, каже Ковачевић. 

На питање да ли се овим законом штити ћирилица, каже да се „на тај начин штити Устав“, али дели мишљење да је ћирилица „угрожена“. 
Александар Милановић, са катедре за српски језик Филолошког факултета, објашњава да допуне и измене Закона треба само да потврде оно што у Уставу, у члану 10, одавно пише: да је само ћирилица службено писмо у Србији. Наравно, додаје, да је намера да се заштити ћирилица, која је угрожена у употреби, нарочито у медијима. 
„Они, опет, врло често имају стране власнике и своје разлоге зашто форсирају латиницу. Службена употреба писма, као и службеног језика, односи се на државне институције: Владу, министарства, државне медије (РТС), образовни и судски систем и сл. Измене и допуне Закона само треба да разјасне да не постоји никаква „јавна употреба језика“ која одудара од службене. Ту нема никаквих револуционарних новина, осим што се исправља један апсурд из постојећег закона: да се за његово кршење не сносе никакве последице ако се то односи на српски језик и ћирилицу. Сада казне постоје само за угрожавање језичких права мањина. Медији су од предложених казни за кршење Закона и Устава направили сензацију, што је мени невероватно“, каже Милановић за Недељник. 

Међутим, Ранко Бугарски, лингвиста и професор Филолошког факултета, каже за Недељник да „члан 10 Устава на који се позивају уопште не помиње латиницу, али то не значи да он дозвољава дискриминацију“. 
„Напоредо са фаворизовањем ћирилице путем финансијских олакшица, нижих пореских стопа за издаваче који штампају новине и књиге на ћирилици итд., по новом предлогу латиница се изразито дискриминише запрећеним драстичним казнама уколико се појави на ‘недозвољеним’ местима, а тога ће бити јако много ако се предложене мере усвоје. Ако ово није дискриминација, онда не знам шта јесте - иако разумем да предлагачи не воле да се та реч употребљава у расправама! “, изричит ј е Бугарски. 
Насупрот званичним ставовима, Бугарски је мишљења да ћирилица није стварно угрожена тиме што у Србији уз њу, из јасних историјских, политичких, културних и цивилизацијских разлога, већ деценијама постоји и латиница као алтернативно писмо српског језика. 
„Она јесте донекле потиснула ћирилицу у неким доменима модерног живота, али ова има снажно упориште у Уставу и нарочито у образовању. Деца се описмењавају на њој а тек потом уче и латиницу, сви школски уџбеници су обавезно на ћирилици - што значи да се школовање не може завршити без потпуног владања ћирилицом. И то ће тако остати, што значи да нема говора о некаквој предстојећој смрти ћирилице. Са овим немају никакве везе паралеле са дмгим земљама и слични квазиаргументи: свака ситуација је суи генерис“, аргументује Бугарски свој став. 

Професор Милановић каже да „нико нормалан није за дискриминацију латинице“, али наглашава да „она никада у Србији није била равноправна са ћирилицом, па није ни сада“. 
Али, Бугарски каже да потребу да се стално говори о угрожености ћирилице сигурно немају тзв. обични људи, који се слободно користе једним, другим или обама писмима а имају и много пречих проблема, као и српско друштво у целини - али „такву потребу очито имају политичке и делимично академске елите, којима одржавање напетости око овог питања одлично долази из грапних или појединачних интереса“. 
„Посебно као добродошла замена за осмишљене и дугорочне активности на подизању недопустиво ниског нивоа функционалне писмености и језичке културе код великог дела становништва Србије - а ја бар не мислим да је најважније питање у којем је писму неко неписмен.“ Н