Добра наша латиница

Српска ћирилица је вечито у фокусу овдашње јавности, где се чују и гласови забринутих патриота који упозоравају да је по ћирилицу „ситуација катастрофална“ те да јој „прети опасност потпуног нестанка“ под налетом латинице, тог „окупационог писма за Србе“, које стиже „на бајонетима непријатељских војника“.

Поједина друштва која се боре за очување нашег језика и писма говоре о добрим лингвистима, који се свим силама успињу да очувају наше благо, и оним лошим, што су се удружили против свог народа. Ставови неких лингвиста, попут Љубише Рајића или Ранка Бугарског, да нестанком ћирилице неће нестати народ и његова култура, и да напоредна употреба оба писма јесте заправо наше богатство, те да се латинице не треба одрицати, били би сувише лежерни, па и непријатељски за српски десничарски темперамент.

Ћирилица је у службеној употреби, сви уџбеници, сва документа у Србији издају се на овом писму и нема изгледа да ће се с том праксом прекинути. Она се међутим донекле повлачи у сфери јавне комуникације под утицајем интернета и услед наше отворености према другим језицима, што је разумљиво, јер је латиница у том домену практичнија. Питање је колико је умесно тврдити да је Правопис неуставан јер равноправно третира оба писма, будући да Правопис на тај начин подржава природно право свакога да пише како жели. Деценијама се служимо латиницом и нисмо сви емотивно везани за ћирилицу и све оно што је искључиво наше, српско, што су жигови нашег националног бића.

То што је долазило до смена на руководећим местима због латиничког натписа на зградама показује да је ћирилица згодно средство за манипулацију. Државни органи се слепо придржавају Закона о службеној употреби језика и писма и воде рачуна о његовом спровођењу мислећи да тако чувају и негују језик и националне вредности. Тиме се у широком луку заобилазе и замагљују далеко важнији проблеми. Један од њих је тај што ниједно наше министарство није задужено за језичку политику, па је онда излишно говорити о другим, о лекторатима у иностранству (којих нема), о новим речницима и подухватима који су нам неопходни и који су заиста од националног значаја. Српски језик је један од ретких језика који нема речник на интернету, па смо принуђени да се сналазимо услед тог недостатка - тако што одемо на хрватски језични портал (http://hjp.novi-liber.hr/index.php?show=search) и нађемо шта нам треба. Теже бисмо се служили благотворним учинцима наших комшија да нисмо писмени и на латиници или да је мрзимо и одбацујемо јер није наша. Зато је, између осталог, добро што је знамо и имамо. Одлично је.


Вести из медија

<
1/43
>