Ћирилица

Морам да похвалим министра културе Владана Вукосављевића јер предлаже да се ћирилица законом заштити. Ко не позна београдску чаршију, помислиће да за то није био потребан никакав политички кураж. Чиме би се уопште бавило Министарство културе, ако не очувањем културне баштине и националног идентитета?

Зна се да су ћирилицу законом забрањивали и Марија Терезија и Фрањо Јосип, а на захтев аустроугарских власти и босански и хрватски сабор 1915. У Другом светском рату ћирилица је у НДХ била забрањена још 21. априла 1941, једним од првих закона које је усташки режим донео и Анте Павелић потписао. 
Шта још морамо да знамо, да бисмо знали да морамо да је чувамо? На њу су насртали наши најљући непријатељи. Ко не би стао у њену одбрану? И коме би то данас сметало? 
А смета. Искусила сам то на својој кожи пре три године. Ветеран сам многих политичких и медијских битака, а само сам у ту једну угазила нехотице и неспремна. Памтим само један напад који ме је потпуно, али потпуно затекао. Пре три године овдашње удружење издавача  угледало се на хрватско и затражило од Владе Србије да помогне штампу скидајући ПДВ са десет на пет посто. Навођен је пример Француске, која је штампу потпуно ослободила тог пореза. Као главна уредница Политике подржала сам предлог издавача и додала да би било добро да се ПДВ сасвим укине малом броју листова који у Србији још излазе на ћирилици. Подсетила сам да Французи бију тешку битку за француски језик, који на глобалном плану и даље узмиче пред енглеским, као што код нас ћирилица узмиче пред латиницом. 
Предлог ми се чинио логичним, савршено безазленим и не нарочито тешким за државни буџет: цена, права ситница. На ћирилици код нас излазе махом угледни, пристојни и професионални листови, а међу најугроженијим медијима су локални ћирилички листови са дугом и часном традицијом. Нема међу њима таблоида, нема ширитеља говора мржње нити произвођача лажних вести. 
Шта је уопште могло бити мање контроверзно од сугестије држави да се мало побрине о ћириличком писму и новинама? 
Била сам потпуно неприпремљена за поруге и личне нападе који су уследили. Док нисам дирнула у то осиње гнездо, ни сањала нисам да си за београдску чаршију сумњиво лице чим се заложиш за ћирилицу. Одмах мораш да се правдаш да ти је прошлост чиста, да ниси националиста и фашиста, да ти мке нису крваве и да у породици немаш неког доказаног злочинца. 
Који то исконски грех ћирилица носи на души, шта тачно окајава? Зашто се део наше културне елите тако дубоко узнемири када неко каже да је ћирилица угрожена? И како се та елита тако брзо, као по команди, уједини око тупавог слогана да се „традиција не штити законом“, баш као некад основне организације Савеза комуниста око закључака са последње седнице ЦК, или данашње невладине организације око најновије директиве Европске комисије? 
Не говорим само о људима који славу стекоше клозетским метафорама о томе како смо народ прављен од отпада, како нам је историја бедна, како су нам митови трећеразредни а традиција никаква и како је и сам Вук Караџић био ништарија. Говорим о свима који су поверовали да ће „на праву страну историје" прећи тек када одбаце све од чега су сачињени, када као своје усвоје туђе интересе и прихвате их за врхунске моралне вредности. Говорим о свим оним пристојним, учтивим и вредним људима који желе да буду модерни, да одбаце терет прошлости, да избегну колективну казну која нам следује јер смо на првим слободним изборима погрешно бирали. О добрим људима који су прихватили да смо заслужили све што нам се десило, и да су сви други народи у бившој Југославији само наше невине жртве. 
Овде као да је увек реч о истоме. 
Када је Босански сабор 11. новембра 1915. донео одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини, земаљски поглавар БиХ Стјепан Саркотић рекао је да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада“. Звучи познато? Паралела са Путином? Данашња мантра је да је Запад са разлогом кажњавао Србе, а с правом награђивао све мале народе који су некада пактирали са Хитлером, јер је тобож кажњавао национализам. А у стварности је кажњавао само српски национализам, побринувши се да сви други националисти буду награђени. 
Пре три године ми се чинило да је битка већ изгубљена. Држава неће помоћи ћирилици јер би чаршија, као ретроградног националисту, разапела првог државног чиновника који би покушао да јој помогне. У Бриселу се не добијају поени и не отварају поглавља за помоћ да опстане ћирилица. 
Владан Вукосављевић је већ доказао да нисам била у праву. Неко је покушао. 
Закон о ћирилици још није прошао Владу, судбина му се још не зна, а ћирилици можда неће помоћи ни ако се усвоји. 
Али ја једва чекам да чујем шта ће у парламенту рећи опозиција. Јер за овај закон не може рећи да га је власт посудила, отела или украла од злосрећних претходника. Они у ово за свог вакта нису хтели да дирају. 
Који то исконски грех ћирилица носи на души, шта окајава? Зашто је потребан кураж да се заштити српско писмо?