Ћирилица вс латиница

Недавно истраживање показало је да више од 47 одсто користи латиницу, ћирилицом пише 36 одсто, а преостали део испитаних (1.011 особа из свих крајева земље) употребљава оба писма подједнако. Кад се упореди по регионима, у западној Србији и Шумадији латиница је у благој предности (40,9 одсто према 40,4 одсто оних који пишу ћирилицом), док је у јужној и источној Србији обрнуто (42,2 одсто користи ћирилицу, 40,4 латиницу). Латиница је нешто чешћа и у Војводини, док је у Београду убедљиво доминантна (61,6 одсто према 21,9 одсто).

Ћирилица дакле није „на издисају“, те нема разлога за панику. Латиница се нешто више користи јер је функционалнија, али никако није претња по ћирилицу, бар док је по Уставу у службеној употреби и док се год уџбеници на том писму штампају.

Пре неки дан, у исто време кад су и ови резултати објављени, у Новом Саду је одржан округли сто „Шездесет година након Новосадског договора: Српска језичка политика данас“, на коме се закључује да је Новосадски договор „погрешним схватањем равноправности допринео одумирању ћирилице“.

У следећем закључку који је на овом скупу усвојен стоји да термин српскохрватски није лингвистички утемељен, да „представља преименовани српски језик и у србистици га треба задржати само у подсећању на време доминације политичких над лингвистичким критеријумима“. Термин српскохрватски је установљен још у 19. веку, у време Јакоба Грима, и користи се и данас у светској науци, уз име БЦС (босанско, хрватско, српски), а означава језик који се говори на овим просторима (где су Срби и Хрвати у већини па је самим тим њихово име у називу језика).

Надаље, на овом округлом столу се истичу три начела којих се српска филологија и институционална српска политика морају држати: Прво, „српски језички и културни простор је недељив, из чега проистиче да је сва штокавска књижевност - књижевност српског језика“.

Чини се да нешто овде није у реду. Према овоме српски језички и културни простор обухвата и хрватски, и босански, и црногорски, или пак Хрвати, Бошњаци и Црногорци никад нису стварали књижевност на штокавском.

Друго, „ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква мора се сачувати“. Не мора, али може. Осим тога, латиница је исто тако део српског идентитета, односно двоазбучност је део српске културе.

Треће, „ијекавски и екавски изговор су подједнако српска наречја“. Јесу, али ијекавко наречје није само српско.