Од Балкана увек правили колонију

Хрватски филозоф Срећко Хорват: ЕУ жели исто што и Аустро-Угарска. Наше земље улазе у ЕУ после поноћи, кад су гости већ пијани. Распадом СФРЈ нисмо добили ни демократију, нити просперитет

Срећко Хорват

Срећко Хорват

Књига „Шта Европа жели“, у коауторству хрватског филозофа, писца и активисте Срећка Хорвата, и словеначког филозофа, светски признатог професора Славоја Жижека постала је апсолутни бестселер најпре у Европи и у Америци (објављена је 2013. на енглеском, затим је доживела издања на још десетак светских језика), а током ове године и у региону.

Аналитично дело које, како је записао велики холивудски редитељ Оливер Стоун, „треба да прочита сваки прави Европљанин веран стварној идеји Европе, у коме познати словеначки ексцентрик и харизматични хрватски филозоф, са позиција савремене левице дају анализу европске пат позиције“, ускоро ће се појавити и у Србији, у издању београдске „Лагуне“.

- Разлоге за популарност књиге треба тражити у томе што леве идеје почињу да се чују. Погледајте само успехе на последњим европским изборима то више није само радикална лева партија Сириза у Грчкој, него и Подемос у Шпанији, странка која је израсла из „Иднигнадоса“, а ту је и Здружена левица у Словенији, што је први пут да се на Балкану, у мејнстрим политику враћа права, прогресивна левица каже Срећко Хорват, аутор девет књига („Дискурс тероризма“, „Против политичке коректности“, „Пажња! Непријатељ прислушкује“...), чије друштвене коментаре објављују водећи светски часописи („Гардијан“, „Њујорк тајмс“...).

Шта данас значи прогресивна левица у овим нашим приликама, и колико она заиста постоји?

То је добро питање. Јер, код нас је питање шта је уопште левица, а камоли прогресивна левица. Ако говорите о политичком мејнстриму, онда је свима већ одавно јасно да они који се представљају левичарима, то чине само зато јер, ето, нису националисти, а они нису нужно увек леви чари. Тренутна хрватска влада, која се назива социјалдемократском, није ни социјална, а ни демократска, она проводи радикалније економске реформе од ХДЗ-ових радикала. Али, када говоримо о левици која није део тог политичког спектра, добра је вест да се почела рађати, артикулисати и спајати једна нова балканска левица. Има је у Хрватској, има је и у Србији, а немојте заборавити ни босанске пленуме с почетка ове године. Вероватно се већина ојађених људи с тих пленума не би назвало левичарима, али оно што су тамо говорили и осећали јесте, управо, једна нова артикулација левих идеја на Балкану.

У чему су данас наше највеће постјугословенске заблуде?

Највећа заблуда се и даље састоји у томе да људи још увек верују у такозвану транзицију, да ће тамо била то Европска унија или „развијени Запад“ бити боље. Али и то се мења. Људи су све више свесни да ово стање није одрживо, и да нас не чека добра будућност уколико се све заблуде транзицијског периода не изврну на главу.

Ваша књига анализира слом европских социјалних држава, демистификује неолиберализам и његово увлачење у Европску унију, као и у земље које претендују на то чланство. Са наслеђем које имамо, шта неолиберализам доноси овом нашем простору?

Шездесетих година, Југославија је имала просечни индустријски раст од шест зарез један одсто, здравство и образовање били су бесплатни, писменост је била деведесет један одсто, а очекивани животни век седамдесет две године. То је службена статистика Светске банке. Али, то је све почело да се мења након што је неолиберализам кренуо да се увлачи у трбух Југославије. Не знам колико је познато да је Југославија између 1979. и 1988. узела чак шест кредита од Међународног монетарног фонда, и да је само месец дана након Титове смрти потписала највећи кредит који је ММФ икада дао на свету до тог датума. Оно што је Југославија морала да учини заузврат јесу, наравно, „структуралне реформе“, а консеквентно, уместо да се ситуација побољша, дошло је до рапидног пада развоја, стандарда живота и масовног отпуштања радника. Од 1980. до 1987. индустријски развој пао је на 2,8 одсто, а 1987. већ је био на нули, док је 1990. доспео на минус десет. Када Србија ових дана изнова кокетира с ММФом, само се сетите колико је људи било на улицама 1987. Те године, након шест кредита ММФ-а, у читавој Југославији било је 1.686 радничких штрајкова, у којима је учествовало 288.686 радника. Даље задуживање неће ни подстаћи производњу, нити ће извући земљу из кризе. Даљим задуживањем срљамо у нову катастрофу!

Ко зна куда ЕУ иде - Немачка, која диктира услове на периферији Европе, или можда неко други, и да ли сама ЕУ зна шта жели од себе?

Стално слушамо како Немачка или Брисел „диктирају“ ствари. На овим нашим просторима увек је постојала та потреба да се неки град на Б узме као фантазматски објект доношења одлука. Прво су то били Беч и Будимпешта, потом је то био Београд, а сад је Брисел. Али, прави проблем није нико „напољу“, прави проблем је наша лумпенбуржоазија, ова компрадорска елита која врло добро сарађује са колонијалним господарима.

Срећко Хорват

Шта ЕУ жели на Балкану, а шта народи на Балкану желе од данашње ЕУ?

ЕУ жели исто оно што је Аустро-Угарска желела пре избијања Првог светског рата. Овај је простор увек био колонија. За време Аустро-Угарске, Балкан је служио као полигон за експлоатацију природних богатстава шуме Босне и Херцеговине биле су највећа пошумљена територија у тадашњој Европи иза Финске. Паралелно, дошло је до спречавања домаће индустрије. Због железничког система који је био искључиво у интересу Будимпеште и чији је циљ био задавити хрватски експорт, мађарска је роба у Хрватској била јефтинија од хрватске. Слична се ситуација понавља и данас. Народ је поново задужен, искоришћава се јефтина радна снага, искоришћавају се природна богатства. Уз свечана обележавања сто година од избијања Првог светског рата, сви говоре о томе како је рат завршен. Али, уместо Аустро-Угарске монархије добили смо аустријске, немачке и француске банке! Седамдесет пет одсто банака у Србији у страном је власништу, деведесет одсто у Хрватској, а чак деведесет пет одсто у Босни и Херцеговини. Је ли рат заиста готов, или се само води другим средствима?

У чему је данас прави проблем Хрватске и Словеније које су чланице ЕУ, а у чему Србије, Босне, Македоније и Црне Горе, које се још увек боре за тај статус?

Када је пре неколико година британски историчар Нил Фергусон одржао предавање у Загребу, улазак Хрватске у ЕУ описао је овако: Хрватска ће у Унију ући после поноћи, када су већ сви гости пијани, а хране је понестало. Простор је потпуно унеређен, многи спавају, а неки су већ узели капуте и припремају се за одлазак. Ако је улазак Хрватске у ЕУ могуће описати на овај начин, како онда описати улазак Србије? Па никако другачије него као долазак на „афтерпарти“.

Рекли сте да нисте евроскептик, ни неко ко је априори против ЕУ. Зашто се нама на овим просторима стално подваљује да су Европа и ЕУ једно исто?

Зато јер „Европа“ још увек има добру конотацију, уз њу се не везује све оно што се везује уз ЕУ. Али, разлика је огромна. „Европа“ није само географски појам, „Европа“ је идеја. А као идеја „Европа“ још увек може имати еманципаторски потенцијал, као што то може имати и Балкан. За разлику од тога, ЕУ је при чему мислим пре свега на Европску централну банку и Европску комисију као онај бик у оном старом грчком миту, који силује Европу, односно народ.

Неолиберализмом, као доминантном идеологијом у ЕУ, одбацује се социјална држава која је идеја века и резултат крваве синдикалне борбе и напретка. Колико људи на овим просторима уопште схватају суштину неолиберализма, и где је наша будућност?

Мислим да је све више оних који то схватају на властитој кожи. Узмите само нове законе о раду који су готово истовремено, овог лета, прихваћени и у Србији и у Хрватској. Лепо је то сажео један старији господин за време сарајевског пленума: „Ја можда не знам што је интернет, али ви нећете знати што је пензија“. Све већем броју људи на Балкану је јасно да распадом Југославије нисмо добили ни демократију ни просперитет, и уколико се хитно не стане на крај неолибералним мерама нећемо имати ни будућност.

Директна демократија

Да је дошло до референдума да се забрани употреба ћирилице у Вуковару, шта би то значило, и да ли директна демократија може да функционише у систему који је сам по себи недемократичан?

Апсолутно сам против референдума о забрани употребе ћирилице у Вуковару! Такви референдуми само су доказ первертираног схватања директне демократије и ту сте потпуно у праву: директна демократија не може да функционише ако немате функционалну репрезентативну демократију. Па узмите референдум о приступању ЕУ рекло би се, дивна мера која народу даје слободу да сам одабере хоће ли ући у ЕУ или не. Али, ако је хрватска влада уложила чак шест стотина хиљада евра у позитивну кампању, ако је само неколико дана пре референдума министарка спољних послова запретила да пензије неће бити исплаћене уколико се не гласа „за“, да ли је чудно што су људи гласали позитивно? Ипак, неке људе можете варати све време, али не можете све људе варати све време. С најнижом излазношћу од само четрдесет три одсто, Хрватска је срушила претходни рекорд Мађарске. То значи да је тек двадесет девет одсто свеукупне популације било за улазак у ЕУ. Да ли је то демократија?

Политичка коректност

Колико однос Хрватске и Србије сада одређује политичка коректност?

И превише. Било би нам боље без политичке коректности. Почетком ове године, када ми се покварио водокотлић у центру Београда, посетио ме мајстор, који ми је испричао ову анегдоту: био је у вожњи колима, а на семафору се испред њега нашао аутомобил београдске регистрације. Кад се укључило зелено, тај ауто није кренуо, па је мајстор почео да труби, а када му је „пукао“ филм, викнуо је: „Ајде, бре, будало!“ Возач је одговорио: „Опрости“, а мајстор је узвратио: „Извини, нисам знао да си Хрват“. Он је, напросто, хтео да каже да нема ништа против Хрвата, али порука је много далекосежнија: тек онда када ћемо будалама моћи да кажемо да су „будале“, а да то не буде схваћено као увреда по националној основи, ствари ће постати нормалне. Или другачије речено: будале су будале, независно од националности којој припадају.


<
44/44
>