Још једна прича о нама

У Вуковару је на снази потпуна сегрегација. Невидљива граница дели кафиће на хрватске и српске, “бранитељи” се не мешају са припадницима “агресорског народа”. Најгоре је, међутим, што се српска и хрватска деца раздвајају још од обданишта, што у школу иду у различитим сменама, уче само о себи, а не о другима. Чак је и двориште једног вртића раздвојено жицом, а по неписаном правилу хрватска и српска деца не играју се у истом песку. До сада су пропали покушаји да се оснује нова, заједничка школа. О свему томе се у остатку Хрватске мало зна и чини се да никога не занима какав то залог за будућност остављамо

За “Време” из Вуковара

Након што сам прије више од двадесет и двије године отишла из Вуковара као деветогодишња дјевојчица на љетовање које се продужило у дугогодишње прогонство, враћам се како бих ондје провела неколико дана и направила репортажу о родном граду. Граду који је само донекле мој, потпуно различит од топонима који се налази унутар мене као искривљено сјећање, као траума, као трајна инспирација.

Вуковар је, на први поглед, обновљен и поправљен град. Трагови рата тек су на ријетким зградама, нормално одјевени људи пију каву на терасама, тржница је пуна шаренила, увезеног и домаћег, на улицама се пролазници поздрављају и рукују, шетају псе, припремају чамце на ушћу ријеке Вуке у Дунав. Али испод површине осјећа се још нешто, оно што је тешко фотографи рати или препричати, може се тек наслутити у томе како након пет сати послијеподне улице посве опусте. Сјене се осјећају поготово средином јесени, када се обиљежава Дан сјећања на “пад града”, када су, крајем студеног 1991, након три и пол мјесеца завршене борбе у којима је, у нападима Југославенске народне армије и српских паравојних постројби, живот изгубило око 3200 људи. За њих тристотињак, међу којима је и мој отац, трага се још увијек. У граду данас нема јасне црте раздвајања, али има оне невидљиве, има српских и хрватских кафи ћа, па чак и српских и хрватских дјечјих пјешчаника, то нећете лако дознати ако дођете на једно поподне.

Према посљедњем попису становништва, у граду живи око 27.000 становника, хрватска већина те неколико националних мањина: мађарска, чешка, русинска, међу којима је најбројнија српска и чини 34,87 одсто. Данас је то град унутар мале земље, однедавно чланице Еуропске уније, град на самом њезином рубу у којем је много тога рубнога. Као и податак завода за запошљавање да највећи број незапослених чине млади у доби између 15 и 29 година с удјелом од 37 одсто, док је крајем осамдесетих година само позната творница обуће “Борово” запошљавала око 22.000 радника. Видјети просјака на улици био је риједак призор.

Прича о два Давида

Искуство ратне трауме којим сам се бавила годинама у писању, у фокус мог интереса поново је ставило дјецу, али сада дјецу данашњег Вуковара. Њима се нитко не бави много, политичари их не спомињу у предизборним кампањама. Мало људи чак и у Хрватској зна како је у Вуковару на снази потпуна сегрегација, дјеца хрватске и српске националности одвојена су још од вртића, у школама иду у супротне смјене, тек понеку активност похађају заједно. Након мирне реинтеграције 1997. године то је можда био политички најје_ инији, али дугорочно и најлошији начин да се тензије између двије заједнице смире и отпочне суживот. Уназад неколико година ријетке невладине организације, као и самостално организиране скупине родитеља, покушавају се изборити за Нову школу у којој би дјеца у клупама сједила заједно и учила једна о другима, а не само о себи.

Прва која је започела с том идејом јест организација Нансен дијалог центар из Осијека која се залаже за заједничко школовање, схваћајући какве посљедице тренутни сустав може имати. Дјелује од 2001. године с мисијом социјалне реконструкције послијератних и мултиетничких заједница. Родитеље који би дјецу уписали у заједничку школу, каже пројектна координаторица Ивана Милас, почели су проналазити тако што су дословно заустављали људе на улици, вукући их за рукав. Међутим, иако има заинтересираних, школа још није заживјела, недостаје озбиљна политичка воља. Прича коју од ње сазнајем јест прича о два Давида.

У једној згради у Борову Насељу, прије десетак година, живјела су два дјечака, оба именом Давид. Један је био Хрват, а други Србин. Оба су била вртићке доби и силно су се вољели играти скупа. Зграда вртића који су похађали имала је два улаза, један за Србе, а други за Хрвате. Имали су, додуше, заједничко двориште у којем би за лијепа времена прводили своје вртићке дане, међутим, средином тог дворишта била је разапета жица која је дијелила териториј. Два Давида често су проводила вријеме стојећи крај жице, препричавајући један другоме своје догодовштине.

Гошћа са друге стране

При првом посјету основној школи “Синиша Главашевић”, готово читав школски сат провела сам разговарајући с дјецом српске националности о томе како виде свој град и живот у њему. Након тога планирала сам посјетити и хрватски разред. Сусрет с дјецом мени је уједно био и први сусрет с припадницима српске националне мањине у Вуковару, сусрет од којег сам и помало стрепила, али већ након првих неколико минута проведених с њима, схватила сам да ме, прије свега, подсјећају на властиту дјецу. Дошаптавали су се због госта у разреду, смијуљили се и окретали према мени, правили се важни покушавајући смислити што смјешније одговоре на наставничина питања. Попут својих вршњака, највише желе базен и кино дворану, а након тога, да се могу играти заједно. У разговору, сами су дошли до закључка који је формулирао један једанаестогодишњи дјечак: “Међу нама нема никакве разлике, ми тренирамо кошарку скупа, једино што они (Хрвати) кажу сретно, а ми срећно, они кажу трица, а ми тројка, и када нетко некоме удари фаул и сруши га, никада не кажемо да је то учинио због националности, пружимо си руку и подигнемо се. Тако вам је то у спорту.” Тога дана из школе сам изашла озарена и охрабрена чињеницом да иако сустав све чини како би поништио људе и створио нације, за овај град, са страшном прошлошћу и незавидном садашњошћу, ипак има наде. У разговору са школском психологињом, покушавајући схватити какав траг таква подјела оставља на дјецу, сазнала сам да нису толико учестали инциденти на националној разини, али охрабрени ставовима одраслих, када се посвађају или потуку, знају сукобе правдати управо тиме. У истом разговору сазнајем и да вуковарска опћа болница нема савјетовалиште нити психолога који би се бавио искључиво ратним траумама, један такав лијечник долази из другог града на два сата тједно. У школу сам се планирала вратити за прославу њезина дана и наставити разговор с дјецом те створити ново, заједничко сјећање. То се никад није догодило јер се након мог првог посјета дио родитеља силно узрујао сматрајући како се с дјецом не смије разговарати чак ни афи рмативно, а моја особна повијест и страдавање мог оца, у многима од њих, будући да долазим “с друге стране”, изазвали су сумњу и били довољан сигнал да забране сваки идући разговор. Сматрали су како су дјеца била непримјерено изложена политичким питањима, иако свакодневно слушају у медијима о подјелама у свом граду. Моју жељу да дођем и разговарам с њима како бих објаснила да дјеца нису била ничим угрожена те да смо причали о вриједностима пријатељства, родитељи нису прихватили. Неки од њих тражили су премјештај наставнице која ме угостила у други разред.

Чекићем на ћирилицу

Све то догађало се у вријеме када је Влада Хрватске покушала поставити плоче с ћириличним (двојезичним) натписима на државне институције како би испунила Уставом зајамчена права националним мањинама, када чине више од 33 одсто укупног становништва. Дио Хрвата се побунио те су бивши бранитељи формирали “Стожер за обрану хрватског Вуковара” чије су акције биле скидање плоча. Они сматрају како је ћирилично писмо симбол агресије на Вуковар, као и то да постоје сусједи Срби који шуте о почињеним злочинима. У таквој хистеричној атмосфери с дјецом више није било могуће разговарати, са свих страна могао се чути или говор мржње, или покушај дискриминације, или потпуно неразумијевање деликатне ситуације због дугогодишње запостављености града на обали Дунава. У центру града извођени су “умјетнички перформанси” десничарских удруга чија је главна точка била разбијање чекићем кутије с ћириличним натписима као што су геноцид, агресија и слично. Тешко је било и замислити осјећаје дјеце која похађају наставу на ћирилици. Такођер, било је тешко и пронаћи суговорнике који нису припадници службено супротстављених страна, који нису дио радикалних политичких струја, и не покушавају манипулирати емоцијама и траумама. Чинило се да су такви заузели читав простор приче о Вуковару. Баш унаточ томе, у овој причи нисам хтјела пресудан глас препустити њима, одлучила сам пронаћи Вуковарце. Оне који не галаме на просвједима, не разбијају плоче, не желе живјети у гету, и приволити их да проговоре о својим искуствима.

Без позитивног искуства

Моја прва суговорница била је вуковарска списатељица и социјална педагогиња Јулијана Адамовић. У Вуковар је дошла живјети прије петнаест година због посла, Хрватица, рођена и одрасла у Војводини. Мајка је двоје дјеце и дубоко инволвирана у данашње проблеме Вуковара на свим разинама. Прича посве отворено, и каже, због тога јој није једноставно. Сматра да је изазивање сукоба неприпремљеним постављањем ћириличних плоча од стране Владе намјерно како би скренули пажњу са стварних, горућих проблема. Када је 1999. почела радити, у уреду је имала колегицу Српкињу, постојао је териториј борбе за радиостанице које ће слушати, за ситнице којих су се обје држале, али с временом су се консолидирале, пролазиле су скупа кроз свакодневицу, рођења дјеце, ускоро су дијелиле више од обичне колегијаности. То би се, сматра, вјеројатно догодило и с дјецом у школи која одрастају заједно.

“Ми смо бар прије рата имали нека позитивна искуства с особама других националности и колико год тешко било након свега успоставити контакте, однос на коме их можеш градити, дјеца данас немају ни то, јер их је сустав раздвојио од најранијег дјетињства. Терет кривње не може се ставити дјеци, имају право на своју садашњост.”

Кад ју питам би ли жељела отићи, без оклијевања одговара “Да” и додаје “да си ме питала прије неколико мјесеци, рекла бих не. Данас имам осјећај да се у трену све може промијенити, да је на стакленим ногама и може упропастити животе. Поготово ако мислиш другачије од већине, било српске или хрватске.”

Њезин је став да у Вуковару највише недостаје културног живота, садржаја за младе, дјеца немају пуно изборних активности, поготово не заједничких, а прије свега недостаје психотерапије и могућност лијечења. Шефица психијатријског одјела, докторица Мелита Јукић, чекала ме је ујутро испред вуковарске болнице, насмијешена и уморна, након ноћног дежурства током којег су довели једног од бранитеља који је дан раније разбио ћириличну плочу на полицијској постаји. Његов колега је у сукобу с полицајцем завршио на интензивној њези с тешким озљедама главе. Сједамо у оближњи кафић. Докторица Мелита заправо живи у Осијеку, али више воли рећи да живи у болници. На моје питање о томе како се данас Вуковарци носе с проблемима прошлости и садашњости, каже: “Овдје су сви истрауматизирани на неки начин и то је нормално стање. Најгоре је што нема посла, а многи (посебице бранитељи) у мировину су отишли млади, није нормално да данас имаш четрдесет година и да не радиш, када би морали мислити сваки дан како ће зарадити, мање би се бавили прошлошћу.” Питам ју би ли отишла из Вуковара, на што одговара: “Сваки други дан. Али сад да одем имала бих осјећај да су ме отјерали. С мог одјела недавно је отишло троје људи, у Швицарску и Њемачку, то су људи који чак имају посао.” Сматра да је, поред незапослености, највећи проблем одвојено школовање које дјецу снажно формира и у будућности може изазвати само нове сукобе.

Док сам покушавала пронаћи суговорнике, схватила сам да су они који желе разговарати по правилу на некаквим истакнутим мјестима (нго организације Нансен центар, Еуропски дом Вуковар, истакнута списатељица, шефица психијатрије) и то углавном - жене. Питала сам ју како тумачи ту чињеницу. Указала ми је на нешто логично. У постратним срединама мушкарцима је допуштено само једно, или да буду бивши ратници или да оду. Они који се јавно, као мушкарци у још увијек снажно патријархалним друштвима, изложе и започну причати о помирењу или искрено афи рмативно о суживоту, могу добити само етикету издајника. Женама се то донекле може опростити. И заиста, покушавајући се сјетити бар једне јавне особе из Вуковара, мушкарца који није дио политичког естаблишмента, који би својим интегритетом и снагом отварао тај пут, а да не припада бранитељској популацији или другој, мањинској, која заговара своја права, нисам успјела.

Ми мрзимо њих, они мрзе нас

У подручју јавног дјеловања, дошла сам до Далибора Јуришића, али знаковито, дјелатника у култури. У срединама као што је Вуковар, па чак и у већем дијелу Хрватске, култура је још увијек нешто бенигно или сврстано под забаву, па самим тиме безопасно. Но и Далибор, иако запосленик културне установе “Хрватски дом” у којем води програм казалишне продукције, пристао је говорити само у своје име. У Вуковар се вратио прије пет година и то из Загреба гдје је имао посао након завршеног факултета. Будући да у Вуковару до сада није било кина, Далибор пушта фи лмове у културном дому, а помало се бави и режијом. Његова прва представа за дјецу јест заправо инспирирана старозавјетном причом о Јони која носи ироничан поднаслов: “Ми мрзимо њих, они мрзе нас и то је потпуно нормално”. Далибор сматра да је јавни живот у Вуковару суставно и потпуно умртвљен. Постоје службене странке, извјешћа, али нема јавности; постоји власт и приватни животи, али између тога ништа. Када га питам чега највише недостаје, каже: недостаје да буде нормално. Ако имате болесника, онда му дајете десет пута чистију собу, пет оброка на дан, сви увјети су бољи. У Вуковар је требало десет пута више улагати, одмах отворити кино, запослити људе, а не препустити све случају, мада, и то вјеројатно некоме одговара. Град је подијељен по свим основама, каже, за пет година овдје ће остати старци, криминалци и полиција. Он сам отишао би сигурно када би ту морао подизати дјецу.

У лобију хотела Лав налазим се с двјема медицинским сестрама с којима ме је спојила докторица Мелита, пристале су разговарати, али под увјетом да се не износе њихова имена. Оне су припаднице српске мањине и боје се да би, због јавног иступа, могле изгубити посао. Имају нешто више од 30 година, признају ми да су се питале како разговарати са мном (српски или хрватски), а прије тога су ме добро провјериле. Будући да знају што се догодило мојој обитељи у рату, искрено кажу да су биле мало подозриве, међутим, прочитале су и како сматрам да данас није лако бити Србин у Вуковару те су пристале да се нађемо. Сестра Ј. ради у дневној болници одјела психијатрије, често с хрватским бранитељима, успјева бити професионална и даје једну сличицу из живота. С једним бранитељем остварила је добар однос, каже: “Саживјели смо се, иако смо знали тко је тко. Мислим да сам му доста помогла. Након тога, једном је поново дошао на одјел у лошем стању, био је пијан и почео урлати како све Србе треба побити. Притом се окренуо к мени и рекао: 'Ти Ј., извини, то се не односи на тебе.' Нисам знала бих ли се смијала или плакала.”

Била сам затечена када сам схватила колико медијска слика Вуковара не одговара стварности и како за људске приче, попут ове, Ј. и бранитеља, заправо у јавности нема мјеста. Њезина прича говори много о томе када и како “непријатељ” постаје особа, у атмосфери гдје се све своди на националну припадност. Таквих прича, каже, имате колико хоћете. У доба године када се обиљежава Дан сјећања, Срби се затварају у кућама и само чекају да то прође. Када их питам што мисле о одвојеном школовању, донекле детектирају то као проблем, али тешко рјешив. Једна од њих покушала је покренути ту тему на родитељском састанку у свом етнички чистом селу, али притисак који је доживјела од властите заједнице, био је превелик. Разговарамо и о годинама које су подијелиле град. Ј. започиње: “Након што је град био ослобођен...”, а онда се зауставља и погледа ме, схваћајући да би та реченица за мене почињала сасвим другачије, тога дана град је за мене био окупиран. Тренутак траје, али обје прешутно, са жељом за дијалогом, уступамо свој дио простора и настављамо разговор покушавајући се разумјети. Мислим да смо у једном тренутку обје осјетиле нелагоду, али брзо смо ју заобишле. Обје смо биле спремне чути, и можда то звучи преједноставно, али надвладале смо ју с осмјехом и узбуђењем јер прелазимо границе, с још мрвицу више по вјерења.

Другачији од других

Почињем схваћати како већина људи живи у својим микросвјетовима, осим оних који су питању националности професионално посвећени. Када се сагледају сви проблеми, чини се готово немогућим да у том граду постоје Лана Маyер, Хрватица њемачких коријена и Дејан Којић, Србин, који је цијело вријеме рата провео у Вуковару. Они су млади брачни пар с двоје малене дјеце, свјесни да су другачији од већине, у мјешовитом браку за којег ми је Лана још преко телефона рекла да јој то звучи као мијешана салата па нерадо користи тај термин. Отварају ми врата свога дома, Лана куха каву, док Дејан покушава уловити старијег дјечака да заврши свој ручак. С њима ми је тешко започети разговор јер имам силан отпор њихову малу, обитељску заједницу свести на питање Срба и Хрвата, баш зато јер је очито да је то заједница љубави и када се пред њом нађете, све што сте чули или сазнали прије тога, пада у воду. Упознали су се недуго након завршетка рата, Лана га је провела у Њемачкој, а Дејан у разрушеном граду у којем се свако мало пуцало, плаћа коју је његова мајка добивала за три дана не би вриједила ништа јер би ју појела инфл ација, свуда је владао криминал. Они су се срели у мировној удрузи Дунав гдје је Лана подучавала њемачки, а, прича кроз смијех, Дејан ју је освојио одличним изговором иако није знао што ријечи значе. Њих двоје не желе отићи никуда. Сматрају да су подјеле посљедица гласне и агресивне мањине, у својој ближој околини не наилазе на осуде. Основно чега недостаје су радна мјеста, када би људи радили, били би задовољни, каже Дејан, а Лана додаје, повјерења. “То није нешто опипљиво, нема вјере у будућност, у добре људе.” Када их питам што би могло промијенити ово стање, углас кажу - Нова школа. Тада би у Вуковару напокон престао суживот о којем сви стално говоре, а почео би живот.

Сви Вуковарци с којима сам разговарала слажу се у томе да је најважнији задатак за Вуковар и његову бољу будућност тај да се дјеца престану раздвајати, али они који желе помирење и нормалан живот, нажалост, не одлучују о томе. Након готово двадесет и три године поново сам отишла из Вуковара, поново без имало повјерења у сустав и државу, али напуштајући Ланин и Дејанов дом сретна јер сам прешла границу у себи, с Ланиним мармеладама у торби, и ипак, с вјером у људе и ону ријеч која не спада у класичну репортажу: љубав.


<
44/44
>