Нико неће да начини први корак

Ведрана Рудан и Теофил Панчић о могућности повлачења тужби Србије и Хрватске за геноцид пред Међународним судом правде

Јосиповић, Николић и Милановић

Јосиповић, Николић и Милановић на прослави
уласка Хрватске у ЕУ / Фото: ФоНет

Загреб, Београд - До почетка рочишта пред Међународним судом у Хагу по тужби Хрватке и противтужбе Србије за геноцид остало је мање од два месеца, а шансе да обе државе повуку тужбе и одустану од судског процеса су све мање.

Аналитичари сматрају да би одлука о повлачењу била најпаметнија за обе стране јер суђење изискује велика финансијска средства и несумњиво ће повећати националне тензије између Срба и Хрвата. Политичари, са друге стране, калкулишу сматрајући да ће одустајањем од процеса показати да су „слабија“ страна, што би се, наравно, негативно одразило на бирачко тело. У обе државе.

Хрватска списатељица Ведрана Рудан сматра да је крајње време да се учини све како би „овај рат између Србије и Хрватске престао“.

- То што се ратује тужбама не умањује трауму кроз коју пролазе грађани двију земаља. За геноцид никад неће одговарати Америка ни њени сателити, о томе се чак и не расправља, зато закопајмо ратну сјекиру и кренимо у мир – поручује Рудан. Наша саговорница сматра да ће обе државе „поступити онако како им газда каже“.

- Власник Хрватске су Амери, тко је власник Србије не знам. Ни Србија ни Хрватска самостално ни о чему не одлучују па неће ни о тужбама. Уосталом, до рата на овим просторима није дошло „спонтано“, мржња у грађанима бивше Југославије није се гајила десетљећима, напротив. Зато ће о „тужбама“ и „геноциду“ данас одлучити они који су и покренули пројект разарања Југославије. Срби и Хрвати у тој су причи били само логистика. Више или мање маштовита - сматра Рудан. На питање да ли ће судски процес појачати националне тензије, одговара да хоће, али да ће се „фрка временом утишати“ јер су се оба народа уморила од ратовања.

Сличног мишљења је и београдски новинар и колумниста недељника „Време“ Теофил Панчић.

- Један део медија са обе стране ће „пумпати“ причу и то ће довести до поновног, бесмисленог дизања националних тензија. Ипак, то ће бити привременог карактера. Ако погледамо неколико година уназад, политичка и медијска фрка се повремено диже, попут ситуације са ћирилицом у Вуковару, али са друге стране, у свакодневном животу, односи између људи су много бољи него пре 10-15 година.

Време носи своје и то никакве политичке калкулације не могу да измене и поремете - истиче Панчић. Он сматра да је тужбе требало повући знатно раније.

- Претпостављам да је сада касно за то, мада бих волео да колико сутра будем демантован. Ниједна страна не жели да попусти и да учини први корак, јер се боји да ће то негативно да се одрази на бирачко тело и да ће испасти „слабићи“.

И Србија и Хрватска су свесне тога да је читав процес прилично апсурдан и да не може да донесе ништа добро ниједној страни - наглашава Панчић. Не жели да предвиђа исход судског процеса, „али здрав разум говори да ту не може да дође до осуде ни једне ни друге стране“.

- У Хрватској су се дешавали страшни злочини. Може се говорити о етничком чишћењу, 1991. са српске стране, 1995. са хрватске, али не и о геноциду. То нису исте ствари, и не видим да било ко ту може да буде осуђен за геноцид - закључује Панчић.

Како се време рочишта приближава (главна усмена расправа заказана је за 3. март), тако су званичници обе државе све тиши. У интервјуу за наш лист пре тачно годину дана бивши председник Хрватске Стјепан Месић рекао је да повлачење тужби не би било добро решење јер „повући успоредо обје тужбе опасно би нас приближило изједначавању улоге тадашње Србије, односно СР Југославије и Хрватске у рату, а то је апсолутно неприхватљиво“. Он је додао да када су тужбе већ пред судом, одлуку о тужбама за геноцид њему треба и препустити „па нека суд одлучи, и онда ни нама, ни српској страни нема друге него то прихватити“.

Међутим, након годину дана Месић није желео да разговара о евентуалном повлачењу тужби, наводећи да би било непримерено да говори на ту тему, јер „та питања задиру највећим дијелом, ако не и искључиво, у домен политике коју води актуална власт предсједник Републике и Влада“.

Председници и премијери Србије и Хрватске су у више наврата изјављивали како би најбоље решење било да се обе тужбе повуку, али чини се да ниједна страна није спремна да начини први корак. Са конкретним предлогом недавно се огласила министарка спољних послова Хрватске Весна Пусић истакавши да је Загреб спреман да разговара о повлачењу тужби ако Србија осигура податке о несталима у рату на хрватској територији. Директор Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац рекао је да је Србија доставила све податке о несталима и да у архивама нема ништа ново што би могла да дода. Пусићевој је одговорио и њен српски колега, министар спољних послова Иван Мркић, поручивши да је за обе земље боље да тужбе буду повучене, али и да је Србија спремна за судски процес „иако није њен иницијатор“.

Процес

Хрватска је тужбу за геноцид против Србије поднела 1999. године, а суд се прогласио надлежним 2008. Одговор на тужбу и противтужбу против Хрватске за геноцид Србија је Међународном суду у Хагу предала 2010. године.


<
44/44
>