Нападима на ћирилицу „ратују” против Срба и Милановића

Карамарко против двојезичних табли у Вуковару, али му ћирилица не смета у Удбини, где је ХДЗ на власти са СДСС

Три дана протеста против постављања двојезичних табли у Вуковару разоткрила су не само то да за поједине рат у Хрватској и даље траје већ и да је стварно помирење далеко јер поједине странке вешто користе ветеране и жртве рата зарад унутрашњополитичких обрачуна.

„Мирно протестујемо, никога не дирамо, не дирамо ни Србе, нити их вређамо”, рекао је на јучерашњем протесту на Тргу Републике Хрватске у Вуковару председник Штаба за одбрану хрватског Вуковара Томислав Јосић, преноси Хина.

Међутим, ова Јосићева изјава делује поприлично неуверљиво будући да је том приликом, коментаришући изјаву хрватског премијера Зорана Милановића да је рат завршен, поручио да је можда за Милановића завршен, али да за њих још није, да њихов рат још траје.

Нападају ћирилицу, „ударају” на премијера

Због тога и не чуди закључак коментатора бечког дневника „Стандард” да се „хрватско друштво и даље ментално налази у рату”.

„Проблем није што припадници жртава ратних злочина или ратни ветерани имају потешкоће са сећањима, већ што не постоји консензус свих елита да сећања морају бити раздвојена од људских права и да политика идентитета хрватских држављана не сме више да се води преко разграничења против Срба”, истиче коментатор „Стандарда”. „Све док су елите амбивалентне и сваке године славе поновно освајање Крајине, које је везано за бекство десетине хиљада Срба, или се бивши генерал и некадашњи пљачкаш банака Анте Готовина слави као светац, становништво може бити збуњено.”

Док „Стандард” указује на „нову, веома позитивну реторику владе у Београду која је допринела подстицају процесу помирења, који личи на немачко-француску иницијативу”, хрватски аналитичари указују на то да је насиље у којем су разбијани латинично-ћирилични натписи на државним институцијама Вуковара заправо подстакнуто од стране опозиционе Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), која тиме жели да ослаби социјалдемократског премијера Милановића.

Према Уставном закону о правима мањина и Закону о службеној употреби језика и писма националних мањина, ако нека мањина према резултатима пописа становништва чини 33 одсто или више укупног становништва неке општине, града или жупаније, тада остварује право на службену употребу властитог језика и писма.

Насупрот томе, председник ХДЗ-а Томислав Карамарко је рекао да се уставни закон може применити само ако то унапређује односе између већинског народа и мањинских етничких заједница.

Према оцени коментаторке „Јутарњег листа” Јелене Ловрић, тешко је рећи што је национално неодговорније и политички срамотније – ћутња врха ХДЗ-а о драматичним догађајима у Вуковару или закаснела, при том и посве нетачна, изјава Томислава Карамарка по којој је постављање двојезичних плоча незаконито. Она сматра је „можда најмањи проблем у томе што шеф ХДЗ-а очито не зна законе или их је спреман тумачити крајње произвољно и тенденциозно”.

„Свакој опозицијској странци, па тако и ХДЗ-у, смена власти је саморазумљив циљ. Али у демократијама се то не ради демолирањем, како то заговара Карамарко или како то његови трабанти у Вуковару управо покушавају направити, него законски утврђеном процедуром, то јест изборима”, пише Ловрићева и истиче да је, због утицаја који његова странка има међу коловођама антићириличне буне, шеф ХДЗ-а морао јасно да се дистанцира од насиља.

Да је цео скандал са догађајима у Вуковару добрим делом подстакнут и међустраначком борбом између власти и опозиције сведочи и то да Карамарку и његовој странци не сметају ћириличне табле у личком месту Удбина, где су на власти ХДЗ и Самостална демократска српска странка. У овој општини живи око 55 одсто Срба, дакле више од 33 одсто, колико уставни закон налаже да их треба бити како би била уведена двојезичност, тако да су на згради општине и културно-информативног центра постављене табле и на латиничном и ћириличном писму.

Одлука о томе је једногласно донело Општино веће, пошто су о томе договор постигли начелник општине Иван Пешут (ХДЗ) и председник Општинског већа Слободан Бјелобаба (СДСС), који су се иначе у току рата борили на супротстављеним странама.

Ово, међутим, Карамарко не жели да прихвати као нешто што су урадили „његови људи” већ инсистира да се у Вуковару не поштује уставни закон. И није чудно што је за почетак своје отворене борбе против двојезичности изабрао Вуковар, а не неку другу општину у којој српска мањина чини више од трећине становништва, те остварује право на употребу свог језика и писма. По подацима из пролећа ове године, српска мањина примењује двојезичност у седам општина од 21 општине у којом чини више од трећине становништва. Међутим, места у Лици или на Банији нису ни изблиза тако погодна као Вуковар, који за Хрвате представља симбол страдања у рату деведесетих година. То га чини идеалним местом за политикантску злоупотребу осећања жртава рата зарад остварења краткорочних политичких циљева.