Живот и политика
Редакцијски коментар
Србија и Хрватска размењиваће стручњаке, технологију, полиције већ сарађују, војске такође, најављује се заједнички рад на изради тенкова и војне опреме, наговештена је и могућност повлачења тужби и контратужби пред Међународним судом правде због геноцида и ратних злочина и штете настале у ратовима током деведесетих.
Да ствар буде комплетна, Хашки трибунал за 20 година постојања није осудио ниједног војног, полицијског или политичког функционера из Србије због наводне агресије на Хрватску или ратних злочина.
Ову својеврсну постјугословенску идилу кваре жестоки сукоби у Вуковару око постављања двојезичних табли на државне институције, односно око стављања табли са ћириличним натписом. Због овога Србија је најавила да ће се жалити европским институцијама у Бриселу и Стразбуру. Ова ситуација са двојезичним таблама заправо је у потпуности оголила прави степен односа Србије и Хрватске. Односно, оно што грађани те земље мисле о својим комшијама друге националности и колико су спремни да прихвате европске вредности, поготово толеранцију. Иначе уздржани хрватски званичници на неки начин су оптужили српску заједницу да у Вуковару њихов однос према хрватској држави не улива поверење грађанима.
Посебно је занимљива изјава хрватског министра за бранитеље да је Хрватска пружила руку помирења, „а српска етничка заједница нажалост није узвратила и ту је извориште проблема“. Са друге стране, председник Самосталне демократске странке – Срђан Милаковић, каже да српска заједница није у позицији да нешто прихвата или не, јер је не само у Вуковару него и у Хрватској – мањина.
Док се односи Србије и Хрватске крећу по принципу топлохладно, народи су углавном остали зацементирани у својим схватањима. Млади између 14 и 27 година у Хрватској не желе Србина за брачног партнера, а само 15 одсто њих би га прихватили као комшију. Степен толеранције је нарочито низак према Ромима, хомосексуалцима, Албанцима и другим Балканцима.
Слична ситуација је и у Србији. Најнегативнији став младих је према ЛГБТ популацији и ХИВ позитивнима, Албанцима, Хрватима, Ромима и Бошњацима. Док политичари покушавају да успоставе каквутакву сарадњу, па макар и преко воље, народи очито нису залечили старе ране. Срби и данас потенцирају Олују као масовни ратни злочин, док Хрвати и даље говоре о великосрпској агресији.
Мало је вероватно да ће се и у будућности нешто променити.
