Срце и закон

Ако је то била метафора, барем нема бојазни од тахикардије. Макар, никада није поуздано утврђено колико домољубног набоја може поднијети грудни кош просјечног Хрвата.

Виктор Иванчић / Увреде и подметања

Ако је то била метафора, барем нема бојазни од тахикардије. Макар, никада није поуздано утврђено колико домољубног набоја може поднијети грудни кош просјечног Хрвата.

Увеличавајући прославу 22. годишњице 204. вуковарске бригаде, министар бранитеља Предраг Матић изразио је жаљење због "догађаја у Вуковару у посљедњих двадесетак дана" и нагласио да се он особно у погледу тих "догађаја" - а ријеч је о "буни против ћирилице" која је довела до организираног разбијања табли с латиничноћириличним натписима постављених на зградама државних институција - налази "између чекића и наковња, између срца и закона".

Уколико смо узваника добро разумјели - а тешко да га се може разумјети другачије - његово срце куца на једној, док хрватски закон штекће на другој страни. Он сам, изложен ударима двију супротстављених сила, подноси озбиљне контузије као политички одговорна особа. Уопће то не изгледа згодно: с једне стране министрово срце и његови људски осјећаји, а с друге позитивни државни прописи, такви да те осјећаје вријеђају.

Посегнемо ли, уз исприку, за вокабуларом полуписмене руље која ових дана тријеби ћирилицу по Хрватској и води бригу о незагађености националног писма, јер је њена реторика у овом случају без сумње најприкладнија, можемо рећи да затећи се "између срца и закона" значи бити у тешкоме курцу. То јест у Влади Републике Хрватске.

Како, дакле, да министар Матић своје биће усклади с легислативом?

Најједноставније би било одрећи се политичке функције, а тиме и обавезе да се, у својству високога државног чиновника, држи државнога закона као пијан плота. Но то би испало помало неодговорно, а вјеројатно и дубиозно у материјалном смислу. Умјесто тога, он је одлучио своју бол учинити артиклом за јавну употребу. Будући да се није нашао само "између срца и закона", него и "између чекића и наковња", он ће својим бијесним друговима помоћу удвостручене метафоре отворити душу: срцем сам с вама који чекићима разбијате табле исписане ћирилицом, а закон/наковањ ме сили да будем уз полицију која их чува, и то тако што допушта да одвратне табле скрцкате. Ја сам тај ходајући неспоразум који пати због ваше срџбе. Ја сам отјелотворење Система који цвили.

У складу са службеним протоколом, на прослави обљетнице вуковарске бригаде уз министра бранитеља постројили су се и славни команданти, два Јастреба - Миле Дедаковић и Бранко Борковић - те један Лешинар - Томислав Мерчеп, представљен том пригодом као "први заповједник обране града". Не човјек којему се управо суди за најтеже ратне злочине, не утемељитељ ескадрона смрти, не водитељ логора и мучилишта у Пакрачкој Пољани, не налогодавац убојства 12годишње дјевојчице, већ сасвим неутрално и патетично - "први заповједник обране града"... А то ће рећи да се војсковођа величине кутије шибица затекао у још необичнијем процијепу од Предрага Матића: не само "између срца и закона", него између пијетета и затвора.

Због чега је то нормално? Што је нормално у чињеници да особа којој се послије више од двадесет година суди за масовна убојства и најгора звјерства, државним протоколом бива кооптирана у ритуал исказивања почасти ратноме јунаштву, а да притом никоме не пада на памет запазити (макар) бизарност распореда на сцени или - сачувај боже - релативизирати карактер онога чему се почаст одаје? Зашто је министру бранитеља и остатку војнополитичког изасланства нормално промицати ратну славу у друштву неосуђеног злочинца? Како то да новине такву врсту протокола прате тек рутинским, протоколарним вијестима?

Но ствар и јест у нормализацији абнормалног. Призор је карактеристичан за ове просторе управо због тога јер се одвија у сумрачној зони "између срца и закона". С легалистичке стране, додуше, све је у најбољем реду, сватко је невин док му се на суду не докаже кривња, а у хрватским приликама - као што се безброј пута показало - и дуго након тога. Законито је, колико год био абнормално, и то што се Томислав Мерчеп од оптужби за ратне злочине брани са слободе, јер су овлаштени вјештаци устврдили да је стање његова здравља озбиљније од Матићевих проблема са срцем.

Знак да смо на терену гдје правда бива прилагођена топлим националним сентиментима, гдје дјелује Систем који цвили, одаслало је одмах по почетку процеса изванрасправно вијеће Жупанијског суда у Загребу, закључивши да би се - сада читатељима тањих живаца препоручујем одустанак од наставка реченице - "даљњим задржавањем оптуженика у притвору тешко повриједиле вриједности из чланка 3. Еуропске конвенције о људским правима, у којој је прописано да нитко неће бити подвргнут тортури, нељудском или понижавајућем поступку или кажњавању".

Поучно је знати како је најзнаменитији домаћи ратни нитков, бојовник који се специјализирао у излагању цивила тортури и нељудском кажњавању, данас на слободи захваљујући Еуропској конвенцији о људским правима, након што је тај акт подвргнут хрватскоме правном тумачењу. У љето 1991., отприлике у вријеме када је на Вуковар пала прва минобацачка граната (испред робне куће), свједочио сам као репортер "смјени" тадашњег "заповједника обране града": кадровску су операцију извели наоружани полицијски специјалци, Мерчеп је дословно ухапшен и возилом МУПа пребачен у Загреб, јер је тједнима прије тога са скупином униформираних бандита нагањао вуковарске Србе, бринуо се да их прогута ноћ и осигуравао излике агресорској ЈНА за будуће крвопролиће. Потом је са сличним задужењима послан у нешто пасивније крајеве.

Када не би био на дјелу Систем који цвили, драматурзи вуковарске церемоније могли су размишљати на два начина: да Мерчепу није мјесто у обреду којим ће се његовати службена ратна митологија или - много досљедније - да управо Мерчепова назочност оглашава ону врсту зрелости која ће омогућити да службена ратна митологија уступи мјесто реализму наклоњеним увидима, која ће државотворне легенде замијенити сухом повијесном прозом.

Међутим, поза унутар системске замке коју је најјасније досад експлицирао Предраг Матић - "између срца и закона" - то је фигура кроз коју комплетно хрватско друштво све вријеме апсолвира своје ратне подвиге и мирнодопске тековине које из њих слиједе. Цијела је митска творевина и њена свакодневна потрошња у тој зони сумрака, између епопеје и свињарије: између херојства и злочина, између борбе за слободу и концентрационих логора, између поштовања мањинских права и најзадртије етничке искључивости...

И у оним ријетким приликама када суди "својим" ратним злочинцима, Хрватска то чини крајње невољко и под присилом, као што је то случај с ноторним Томиславом Мерчепом - оптуженим, да подсјетим, на основу документације послане из Хаага - којему ће чак и за вријеме процеса за најокрутнија злодјела бити исказан протоколарни пијетет у државној режији.

По узору на абнормални "компромис" који се ових дана тражи око права на јавну употребу ћирилице - негдје "између срца и закона" - сутра би, тко зна, крвник из Пакрачке Пољане могао бити правомоћно осуђен с препоруком да затворску казну издржава на слободи, па онда остати расположив да се као дио свечарскога инвентара угради у државне прославе и обљетничка меморирања, пошто Еуропска конвенција о људским правима, ако је исправно протумачена, ионако не допушта "нељудско кажњавање".

Потребно је само да се, уз онај правосудни, у причу укључи и орган који утврђује било нације. Био би то крајњи израз слатке боли коју у колективно име износи министар Матић: трудили смо се свим силама држати закона, но - срце нас је откуцало.