Израелци који говоре српски
Јеврејска породица Тајтацак, која живи у Тел Авиву и јагодинска породица Стојковић пријатељство негују већ пуних 88 година. Започели су га Анђелко Тајтацак и Милисав Стојковић, а наставили су да га негују њихови потомци.
Милисављев син Радиша и његова супруга Живадинка и даље се друже са Анђелковом ћерком Ницом Нисимбоим, коју зову Цаца, и њеним супругом Шалом, Пољаком по пореклу.
Ница испред одузете куће свог оца Анђелка
- Мој тата Анђелко и Милисав, који је становао у нашој кући, почели су да се друже још као шеснаестогодишњаци. У Јагодину је из Београда пре скоро два века први дошао мој прадеда. Мој деда Аврам био је власник фарме ћурака, а отац биоскопа "Вучић". Када је отишао у Београд да купи Парамаунтове филмове, упознао је моју мајку Аранку, која је са њим дошла у Јагодину. За време Другог светског рата мој отац је отишао у заробљеништво. Када се вратио, Милисав га је скривао од Немаца. Он је једини од 12 Јевреја из Јагодине који је преживео јер су сви остали стрељани. Никада ми није било јасно ни како Немци нису видели Давидову звезду на кући иако су поред ње пролазили сваког дана када би ишли у штаб. Милисав ју је касније премазао малтером - прича Ница.
Њен отац Анђелко је решио да оде у Израел 1948. године. Ница је имала само годину дана, а њен брат по мајци Боаза Гифон, кога је Анђелко усвојио, имао је 13 година.
Живадинка, Радиша, Ница и Дарко
- Пошто моји родитељи нису знали хебрејски, причали смо српски. Чак и касније када смо научили језик земље из које потичу начи преци, ми смо у кући увек говорили српски. Чак је и мој супруг Шалом морао да га научи. Хебрејски ни дан-данас не знам добро јер сам га научила само онолико колико ми је довољно за свакодневно споразумевање - додаје Ница.
Она још каже да је њен отац душом био везан за Јагодину и да никада није заборавио Милисава који му је спасао живот. Њих двојица су се редовно дописивали, а када су уведени телефони, могли су и да разговарају. Она је у Јагодину први пут дошла 2004. године са братом Боазом, коме је то последњи боравак у овом граду. Пошто има 78 година, њему је тешко да путује, али Ница са супругом долази сваког августа.
- Сада сам дошла због српског пасоша и личне карте. Чекала сам их шест година. Иако са њима не могу да путујем, нити могу чему да ми служе, урадила сам то због свог оца, који је и на самрти помињао Јагодину. Урадила сам то за своју душу и сада сам пресрећна. Још када бисмо могли да повратимо кућу, која је национализована 1949. године, пола године бих живела у Јагодини, а пола у Тел Авиву - каже Ница за "Вести".
Милисављев син Радиша, који је у тој кући са својом породицом живео све до 2000. године, сада живи у Трнави надомак Јагодине. И његов сан је да се поврати имовина Тајтацака.
- Пре него што је отишао у Израел, Анђелко је сачинио документ захваљујући коме нико није могао да нас избаци из куће. Он је мом оцу редовно писао дуга писма и слао му новац како би му се одужио за оно што је он урадио за њега. Поред тога што га је скривао, мој отац је у зид куће зазидао сандук са вредним стварима породице Тајтацак. Биле су ту породичне фотографије, шал који су носили у синагоги, молитвеник и друге породичне вредности. Мој отац их је вратио Анђелку. Пошто је то једино што је Анђелку било остало, јер му је цела породица убијена у Београду, он је мом оцу рекао да му је он сада фамилија. Тако је остало до данас - прича Радиша.
И његов син Дарко са супругом Сузаном наставио је пријатељство са Ницином породицом. И он и сестра Лидија били су у гостима код Нице, али и ходочасници у Јерусалиму.
Пред стрељачким водом
Ница каже да ће отићи у Јерусалим и на плочи једног музеја дописати Милисављево име због тога што је помагао јеврејској породици. Због тога је три пута вођен на стрељање, али је сваки пут успео да побегне.
