Језици заробљени у националистичком менталном обрасцу

„Не видим како би могла бити предност имати мање нечега, а мана имати више нечега, под условом да то нешто буде нешто добро и корисно, а језици и писма су сигурно међу најкориснијим и најбољим стварима којима човјек уопште може да располаже“, каже угледни лингвистичар Ранко Бугарски.

Но, на Балкану се та предност од почетка 90-тих до данас претворила у своју супротност и то мање више у различитим облицима траје до данас.

Хрватска лингвистичарка Сњежана Кордић, недавно је, поводом објављивања књиге Језик и национализам, то овако објаснила:

„Балкан није мисаоно униформан скуп људи, него се састоји од конкретних појединаца, међу којима има заслијепљених због незнања. Проблеми настају услијед незнања, а домаће школе, политичари и медији труде се да незнање буде што више проширено.“

Зашто су језици и писма, чак и они које савршено разумијемо, али и језици мањина које би било пожељно да знамо јер их говоре наши блиски пријатељи и комшије, оно што нас раздваја умјесто спаја?

Право на двојезичност у Хрватској засад се највише поштује у Истри, гдје живи италијанска национална мањина, а најмање у подручјима гдје живе Срби. Због ратних рана и сукоба 90-тих, ћирилица у Хрватској ни данас није добродошла. За већину је она симбол српске агресије, а поготово у Вуковару, у којем хрватска већина тражи да се Вуковар изузме из увођења двојезичности или уведе мораториј на 50 година, пише Анкица Брабир Младиновић у тексту Право на двојезичност: Од примјене до негирања.

Иако је на Косову формално равноправна употреба албанског и српског језика, у пракси је српска заједница незадовољна спровођењем закона о употреби језика. Кажу наиме да им је у већини институција онемогућена употреба матерњег језика. Стога је покренуто оснивање канцеларије повјерника за језике, наводи Амра Зејнели у тексту Повереник и тебао да реши проблем равноправности језика.

У Србији живи више од 30 мањинских заједница богате културним, језичким и вјерским наслеђем. Међутим, умјесто да предности таквог богатства промовишу, готово свакодневно, држава показује недовољну осетљивост и незрелост по овом питању. Зашто се више писама или језика повремено доживљавају као проблем, а не предност, истраживао је Милан Нешић у тексту Језик коришћен у националистичке сврхе.

Слиједе и за балканске услове позитивнији примјери. У Босни и Херцеговини су језици њених народа и два писма у равноправној употреби. Према Уставима БиХ и ентитета, језици конститутивних народа су равноправни, а у оним дијеловима државе гдје је један конститутиван народ већински, обично доминирају и језик и писмо тог народа.

Спорадичних кршења права, у којима једни не дозвољавају другима употребу писма је било, али то је, углавном, наилазило на осуду. Но чињеница је, у оба ентитета догађају се примјери уништавања путоказа исписаних ћирилицом, што према тврдњама надлежних и подржавају поједини политичари, наводи Аида Ђугум у тексту Кршења права на језик спорадична.

Можда у најмањој мјери, али распад Југославије и некадашњег заједничког језика, те пољуљани идентитети, имали су своје посљедице и у Црној Гори. Читаву конфузију, и то у посљедње вријеме, политичари су направили око назива језика у школама. Некада српскохрватски, преименован је 90-тих у српски, потом средином 2000-тих у матерњи, а данас се зове црногорски - српски, хрватски, босански и албански језик.

Све ово наравно зато што је језик коришћен за различите политичке дилове. Ћирилично и латинично писмо су равноправни, но ћирилица је потиснута што стручњаци не приписују политици, већ утицају западне културе и интернета. Језици мањина, његују се у срединама у којима су већина, но мањине имају одређених замјерки, пише Оливера Николић у тексту Језик коришћен за различите политичке дилове.

Биљана Јовићевић