О једном силеџијству
Националиста мисли да је једини власник и овлашћени тумач „идентитета“, и отуда му није страно да посегне за његовим насилним преобликовањем
Десетак сам дана био дубоко зароњен у театарски свет, а при повременим изронима на терен (медијски посредоване) "стварности", нарочито оне интернетске, с напором сам покушавао да испратим нешто налик на полемику о томе да ли је овде национализам још, је ли, "владајућа парадигма", или пак већ живимо у блаженом постнационалистичком стању а које су нам, да парадокс буде потпунији, даровали некадашњи озлоглашени националисти.
Право да вам кажем, слабо ту има неке сувисле и пажње вредне расправе јер је мало ко од учесника њојзи дорастао и мало ко има шта да каже што није хиљаде пута речено на куд и камо бољи начин, али сама тема јесте важна. Па, хајде онда да видимо како то, између осталог, делује нормализовани национализам у једној наизглед релативно бенигној ствари, око које барем "главе не падају".
Мада то опет никако не значи да насиље није свеприсутно. Двадесетак се година, наиме, мајем с национализмом у разним његовим видовима и ако сам у ишта потпуно, али баш потпуно сигуран, онда је то следеће: национализам је савршено незамислив и немогућ без насиља. Питање је само: каквог насиља, и над ким? То јест, насиље о којем се ради може бити дословно, опипљиво, физичко, али може имати и сасвим "мирнодопске" облике, дакле, може бити симболичко, посредно. Увек је, међутим, у питању једна те иста опсесивна жеља националисте за насилним посезањем за идентитетским инжењерингом. Другачије речено, он држи да постоји некакав задати, канонизовани и мање-више непромењиви колективни идентитет Нас (групе којој припада) и сада се ради само о томе да се сви некако уподобе том идентитету. Али, који "сви"? Зар цео свет, сви који нису "ми"? Наравно да не, то би било одвише претенциозно. Насиље националисте, нарочито оног из "малих" нација, увек се окреће према некоме ко је, хм, јако сличан, па га треба некако охрабрити/погурати/натерати да "призна" да је заправо и одувек део тог замишљеног Ми, а неретко још интензивније према некоме ко по неким општеприхваћеним својствима удовољава критеријумима припадности томе Ми, али не на прави начин, то јест, нечим "битним" одступа од слике "јединог правог" начина припадања том Ми. Океј, одосмо предалеко у "чађаво теоретисање", хајде да видимо како та ствар ради. Прелиставам ових дана луксузни и добро уређени каталог Стеријиног позорја; штампан је ћирилицом, што не би било занимљиво (а камоли спорно) да, рецимо, прошлогодишњи није штампан латиницом. Ту ми је и десет бројева дневног фестивалског билтена, концепције сличне оној од прошлих година, осим што је и он штампан ћирилицом, а раније је био на латиници. Нови број (с новим уредништвом) часописа Сцена, чији је издавач Позорје (и у којем мерачим драму Едварда Бонда...), такође је ћириличан, а ови претходни су били латинични.
Велики натпис Стеријиног позорја изнад улаза у СНП исто је на ћирилици, а колико се сећам претходних је година био латиничан. Па добро, Панчићу, шта сад тиме хоћеш да кажеш? И је’л ти то имаш нешто против Наше Драге Ћирилице? Ма, не. И да ли је уопште важно на којем писму се нешто објављује? Наравно да по себи није важно јер сваки наш писмен човек равноправно и аутоматски разбира оба писма нашег језика; али баш зато што није важно, у овом контексту постаје важно... Е, сад га опет закомпликова! Јок, ствар је у основи једноставна.
Ево, рецимо, Политика, "најстарији лист на Балкану", штампа се на ћириличном писму, и тешко ми је замисливо да то буде другачије, камоли да бих заговарао њен прелазак на латиницу као некакву "нужност"; или, рецимо, Летопис Матице српске ево већ такорећи двестотинак година излази на ћирилици, и ништа му не фали. И не видим зашто би се ту нешто мењало. Такви су листови и часописи производ времена и духовне атмосфере уз коју ћирилица "природно" иде. Позорје је манифестација другог доба и окружења, и сасвим неодвојиво од своје "југословенске" парадигме, то јест, чим покушаш да га од ње изолујеш, оно тендира претварању у малу сеоску забаву. Часопис Сцена, баш као и сродни београдски Театрон, од свог је настанка излазио на латиници; ерго, читајте ме добро, ви којима су пуна уста Традиције: латиница је њихова традиција. Дакле, и моја/наша. У ту је традицију грубо посегнуто – методом насилног идентитетског инжењеринга – током "патриотских" деведесетих, па је ствар враћена у редовне токове раних двехиљадитих, да би сад опет ново-стари властодршци "рећирилизовали" те публикације и штошта друго. Биће да назирете поенту: ћирилица Политике или Летописа Матице српске је моја ћирилица (или писмо Београдског књижевног часописа, на пример! Дакле, не мора бити у питању нешто што постоји "одувек"!) и ја је волим; ћирилица Сцене или билтена Позорја или Поља или електронских дисплеја на новосадским градским аутобусима је нешто сасвим друго: она је знамен насиља, идеолошки (а не национално-"идентитетски") хегемон, истински насилни окупатор и узурпатор неких другачијих, такође потпуно аутентичних и легитимних традиција које му не припадају, које му није "бабо оставио" па да ради с њима шта му се хоће. Међутим, националиста нити може нити хоће другачије: то отуда што је он увек и нужно насилник јер је насилнички код на којем је његова паганска вера заснована. То можда не можемо да променимо, али богме нећемо ни да се лажемо: ради се о гестовима унутрашње окупације и идентитетског насиља, све друго је прича за јако малу децу и за јако велике наивце.
