Шта је лоше у српској двоазбучности
То што се нишке „Народне новине”, како наводи г. Чедомир Маричић у допису „Докази на ’климавим’ ногама” (25. јун 2013) „на чистом српском језику – ћирилици” продају и читају у Њујорку, значи само да се тамо продају, у мноштву других, једне стране новине на страном језику, на српском, штампане ћириличним писмом.
Кад би одређени број Њујорчана приватно, без принуде, користио српску ћирилицу да би писао на енглеском језику, тек тада би г. Маричић могао, али више не иронично, да ми постави своје реторичко питање о двоазбучности као делу америчког идентитета.
Међутим, у овој већ помало досадној полемици, ја још нисам добио одговор на много пута постављено питање: шта је то лоше у српској двоазбучности? Какву штету она производи? Податак који је управо у овој рубрици (са жаљењем) изнео један представник удружења „Ћирилица” да преко 90 одсто грађана Србије користи и латиницу без икакве принуде, сведочи да је латиница, тачније двоазбучност, и то одавно, постала део српског идентитета. Јесу ли Срби због тога мање писмени? Хоће ли ћирилица због тога нестати? Неће. Људи, она огромна већина, који користе оба писма, не одричу се ћирилице, нити се залажу за њен нестанак.
Ћирилица је прво писмо које се учи у школи, њена употреба је регулисана Уставом, обавезна је у службеној комуникацији. Шта је још потребно? Мени, и многима још који и латиницу сматрамо, уз ћирилицу, елементом српског националног идентитета, нимало не импонује званична хрватска политика у тој области. Парадоксално, г. Маричићу и осталима који у латиници виде само хрватског тројанског коња, као да импонује баш та задртост хрватске званичне језичке политике („Та држава држи до свог угледа”).
Ако нам је стало до идентитета, а идентитет је оно што нас разликује од других, онда те разлике не треба да нас плаше, напротив, под условом да не производе штету, ни нама ни другима. Каква је, дакле, штета од чињенице да, за разлику од већине других народа, знамо да читамо и пишемо на два писма?
Владимир Павловић, преводилац, Крагујевац
