Један глас једно слово: јат оста у историји

Доследност Вукових графијско-ортографских погледа и његов каснији компромис када је статус екавског изговора у питању довели су до коначног нормирања и екавице и ијекавице

Ћирилично иницијално писмо КОТЕЖ (Дарко Новаковић)

Peакције на Суботићево графијско решење са чувањем јата у српској реформисаној ћирилици, којим би се неутралисале изговорне разлике међу Србима у писању, биле су различите. Јаков Игњатовић је у Мемоарима оставио сведочанство о Суботићевом инсистирању на верном преношењу слова јат у својим радовима приликом штампања Српског летописа Матице српске за 1854. годину: „Субота [Субота Младеновић, сарадник Летописа – прим. А. М.] није смео поправљати списе дра Суботића, архимандрита Поповића и подобних, јер им је првенство признавао.

“Многи су се чувању јата у писању већ противили, па и сам Игњатовић, који је ово слово сматрао непотребним при писању народним језиком: „У то доба мени није било по ћуди како је Суботић писао. Суботић је употребљавао ѣ, а тај дифтонг није ми ишао у главу, кад се чисто српски пише.“ Са друге стране, идеју о задржавању графеме јат, са могућношћу њеног различитог читања тј. изговора, изнео је 1849. године и Јован Стејић, још један значајан интелектуалац и реформатор књижевног језика.

Суботићева и Стејићева концепција српске ћирилице није, међутим, имала снажнијег одјека у другој половини 19. века. Победила је Вукова и вуковска, са 30 нормираних слова. Вук је био против чувања слова јат јер би се таквим решењем рушило основно начело његовог фонетског тј. фонолошког правописа, по којем је једном гласу у писању одговарао један глас у говору. Етимолошком и историјском правописном проседеу, по којем би се слово јат писало тамо где му је по пореклу и све до 14. века било место, супротставио је начело немачког филолога Јохана Христофа Аделунга „Пиши као што говориш“ и у томе остао доследан током читаве своје реформе. Занимљиво је да је и Јован Скерлић 1913. године, што је широј јавности несумњиво мање познато, изразио позитивно мишљење о Суботићевој и Стејићевој идеји:

„Можда је било најбоље оно што је др Јован Стејић предлагао 1849, а чега се Јован Суботић држао још 1881: да треба задржати слово ѣ, па нека га изговара како је ко научио и, је или е.“ У контексту чувене Скерлићеве анкете, овај исказ добија на посебном значају. Идеја о чувању јата заиста би на нивоу писанога израза објединила све говорнике савременог српског стандардног језика. Нестало би из њега барем једно од два непотребна двојства, оно изговорно (екавски и ијекавски изговор), док би графијски баласт (ћирилица и латиница) опстао. У латиници би, као у појединим словенским језицима, преузело тзв. „рогато е“, слово ě. При чувању слова јат не би, наиме, било потребе за, на пример, екавским и ијекавским издањем правописа и сл. Зашто онда ова идеја није имала више присталица међу Србима? Одговор на ово питање, чини нам се, даје сама језичка пракса заговорника идеје о чувању јата, па и самих Суботића и Стејића.

И они су, иако језички образовани, неретко грешили у обележавању етимолошкога јата, што је благовремено регистровано у јавним реакцијама. Тако је Андра Николић критиковао Суботићево решење за јат у роману Калуђер (1881): „Између осталих погрешака да забележим оне које се непрестано провлаче кроз све дело. Писац, као што је познато, пише ѣ онде где се у српском језику тај глас изговара различно по дијалектима. Ма да ово нема разлога, и према самом овом је неследственост што писац пише видити, живити, летети, желити.“ На недоследности у Суботићевом писању јата указао је Љубомир Стојановић при приређивању Суботићевих епских песама, истакавши да „га пише негде где не треба, нпр. доклѣ, одавдѣ, сѣдло (ово јамачно по руском), Млѣтчићи итд., а нема га понегде где би требало, нпр. престол, вређат’, донели, теме, вештина итд.“

Доследност Вукових графијско- ортографских погледа и његов каснији компромис када је статус екавског изговора у питању довели су до коначног нормирања и екавице и ијекавице. Иако овакво стандарднојезичко решење није најекономичније, оно има своје историјско утемељење и већ дугу традицију, те се неће мењати и не треба га мењати у скоријој будућности. Епизода са чувањем слова јат у етимолошком положају остаје тако само једно од сведочанстава да се око појединих добрих решења у пракси нису довољно потрудили ни сами њихови аутори.

Са друге стране, епизода са Вуковим враћањем гласа и слова х тамо где им је по пореклу место, што су безрезервно подржали и сви његови следбеници, сведочи да смо око сродних проблема умели истовремено бити и истрајни и дисциплиновани, што најбоље доказује усмени исказ или написани текст било којег просечно школованог савременог говорника српског језика.

*Филолошки факултет Универзитета у Београду