Колективна немарност и недовољна брига довели до угрожености ћирилице – улога образовног система у очувању писма значајна, али не и једина

Положај ћирилице у нашем друштву је угрожен, а улога образовног система у очувању ћириличног писма, како кажу саговорнице Ћириловања, значајна је, али не и једина. До угрожености употребе ћирилице, посебно код младих, сагласне су оне, поред многобројних фактора, довела је колективна немарност и недовољна брига о свему што је део нашег културног и историјског наслеђа.

На Косову и Метохији, где је идентитет српског народа угроженији него било где, истичу оне, изузетно је важно неговати употребу ћирилице.

Професорка српског језика и књижевности у Гимназији Приштина Ана Костић каже да је положај ћирилице у нашем друштву веома угрожен и да смо сведоци све чешће употребе латиничног писма, што иде науштрб нашем аутохтоном.

„Све чешће срећемо књиге, новине, часописе на латиничном писму. Називи предузећа, па и домаћих и страних брендова су исписани латиницом. Затим, филмови и емисије страних аутора титловани су латиницом. Па и та латиница, која је у употреби код нас, све чешће се неправилно користи. Наведено указује на лош положај ћириличног писма, или, глобално гледано и на српски језик уопште”, наводи Костић.

Деца и млади много више користе латиницу

Њено дугогодишње радно искутво показује да деца и млади много више користе латиницу од ћирилице.

„Нажалост, утицај друштвених мрежа, интернета, глобализација под утицајем енглеског језика увлачи се у све поре друштва, па и у језик. Ћирилично писмо готово да се не користи, иако све што можете написати латиницом, можете и ћирилицом. Још је тужније то што се два писма којима се служимо често мешају (нпр.хvala!)”, наводи професорка.

Поред тога, Костић истиче, да је још значајнији фактор угрожености ћирилице - наш немар.

„У Русији ћете, рецимо видети да је назив познатог ланца брзе хране исписан ћириличним писмо, Мак Доналдс, или назив популарног газираног напитка је кока-кола. Не видим разлога да то тако не буде и код нас”, каже Костић.

Улога образовног система у очувању ћириличног писма, наводи она, веома је значајна. Међутим, указује на друге проблеме који отежавају ову борбу.

„Ми подстичемо употребу ћирилице, али смо немоћни пред друштвеним мрежама и немаром државе која не чини много у погледу очувања ћирилице. Ретко ћете, на пример, наћи назив вежбанка на ћириличном писму, иако се она користи за писање радова из српског језика”, додаје она.

Посебно важно неговати ћирилицу на КиМ

Употреба ћирилице на Косову и Метохији, сматра Костић, морала би да заузима посебно место јер je у времену када је наш идентитет веома угрожен, истиче она, изузетно важно неговати употребу ћирилице.

„У том смислу, улога учитеља, и кроз касније школовање је веома важна. Улога медија није ништа мање важна. Међутим, све то намеће природно питање - имамо ли довољан број часова српског језика у школама на недељном нивоу? Да ли се све градиво може квалитетно обрадити за четири часа од по 40 минута недељно? Наставници и учитељи сматрају да је то недовољно, да језику, а у оквиру њега посебно ћирилици и њеном коришћењу, треба дати већи временски простор”, каже професорка Костић.

Пред нама су, подвлачи, велики изазови, рударски посао и тешка борба за очувањем писма које нас чини посебним.

Српска ћирилица припада само нама - неговати је и чувати

„Данас, када је експанзија латинице на глобалном нивоу узела маха потребно је добрано подметнути леђа и одупрети се утицајима. Треба објаснити деци, али и старијима да нико није против употребе латиничног писма, само та два писма, која нас, Србе чине богатијима за познавање оба, треба поставити свако на своје место, а ћирилично свакако мора бити на првом! На крају, наша, српска ћирилица је само наша, и припада само нама, и треба је неговати и чувати”, закључују професорка српског језика и књижевности Ана Костић.

Професорка српског језика и књижевности у Грађевинско-саобраћајној школи у Грачаници Марија Ђекић Караџић сматра да положај ћирилице у образовном систему није сјајан, али да се у школама даје предност ћириличном писму у односу над латиничним.

„Ако имамо у виду да код нас опада број функционално писмених особа, да ученици све теже читају и да је лош рукопис све чешћа појава међу њима, као и да се лектира све мање чита, онда се не може баш рећи да је положај ћирилице сјајан. С друге стране, у нашим школама je се ипак даје предност ћирилици над латиницом, она је прво и основно писмо на којем се учи, али, чини ми се, не у тој мери да се ђацима стално указује на то колико је она важна за очување нашег идентитета“, напомиње Караџић.

Ученици на часу користе ћирилицу, латиница заступљенија у неформалној комуникацији 

Из искуства каже да ученици на часу чешће користе ћирилицу, а да је латинично писмо код њих заступљеније у неформалној и дигиталној комуникацији.

„Чешће користе ћирилицу и то, на пример, приликом израде писмених задатака и других врста провера. Латиница је код њих заступљенија у неформалној и дигиталној комуникацији. Мобилни телефони, рачунари и друштвене мреже су допринели томе, али нису они једини кривци. Окружени смо натписима на латиници, као и латиничним насловима у медијима (новинама, телевизији, интернету), чак и у онима са националном фреквенцијом. А није ретка ни појава да ученици у једном тексту користе и једно и друго писмо“, објашњава она.

На питање, шта је у највећој мери утицало да данас говоримо о угрожености употребе ћирилице, посебно када је реч о млађим генерацијама, Караџић истиче да је, пре свега, утицала наша колективна немарност и недовољна брига о свему што је део нашег културног и историјског наслеђа.

„Млађи нараштаји нису сами изабрали да више воле једно, а мање друго писмо. Њима је то, као уосталом и нама старијима, наметнуто у свакодневном животу. Виртуелни простор је углавном на латиници. Реалност је пребукирана латиницом. Натписи на локалима, називи на производима, наслови у новинама, титлови у филмовима, рекламни слогани на билбордима, излози у књижарама најчешће су написани латиницом“, каже Караџић.

Школа немоћна у борби за очување ћирилице ако друштвена стварност фаворизује нешто друго

Наводи да улога образовног система јесте важна у ширењу свести о важности употребе ћириличног писма, али не и кључна, а поготово не и једина.

„У оквиру нашег образовног система ћирилица има широку употребу. Користи се учестало током школовања и основаца и средњошколаца. И ђачки уџбеници су писани ћирилицом. Али не може се све искључиво свести под одговорност образовног система. Мислим да читаво друштво треба да се освести и схвати важност употребе ћириличног писма. Школа је немоћна у тој борби ако друштвена стварност фаворизује нешто друго. Ћирилица има будућност једино ако се користи, али не само у школи него и у свакој другој прилици и у свакој другој комуникацији ван учионице“, истиче Караџић.

Према њеним речима, наставници могу подстицати њену употребу на много начина, а не само кроз реализацију основног наставног плана и програма него и кроз разне ваннаставне активности.

„На начин да приређују, на пример, литерарне и ликовне конкурсе о ћирилици, радионице о калиграфији и друге тематске садржаје поводом обележавања одређених датума у току године какав је нпр. Дан словенске писмености или Међународни дан матерњег језика“, наводи Караџић.

Српски језик и ћирилично писмо оруђа наше културе

Караџић истиче да је употреба ћирилице од изузетне важности и за наше писмо и за наш језик који су на простору Косова и Метохије угрожени више него било где друго.

„Српски језик и ћирилично писмо су и овде оруђа наше културе и основна идентитетска обележја нашег народа која морају бити сачувана ако желимо да задржимо и оправдамо наше многовековно трајање“, каже Караџић.

Она верује да ће ћирилица опстати уколико је користитимо у свакој прилици и истиче да, ако су и говорници с других језичких подручја увидели њену лепоту и фонетско савршенство, на нама је да је такву негујемо и чешће употребљавамо.

„Позитиван пример у борби за очување ћирилице показује општина Бајина Башта која има свој Парк ћирилице, своју манифестацију Ћирилична баштина и која ускоро у оближњој Рачи добија Дом ћирилице и ћирилични музеј. Осим што је успешна, та борба, срећом, препозната је и подржана и на националном нивоу“, закључује она.

Ауторка: Јелена Марковић