Жалопојке неће спасити ћирилицу

Ни фудбалски реми на београдској Маракани није ублажио чињеницу да су протекле недеље сви актери у српско-хрватским односима испали губитници.

Ненад Радичевић

Разбијање двојезичних табли у Вуковару, свакодневни протести против ћирилице, антисрпски графити у Дубровнику, убацивање пиротехничке направе у просторије Већа српске националне мањине у Сплиту, лепљење плаката с порукама мржње према Србима у Задру и јучерашње разбијање двојезичног натписа на згради месне заједнице Косово у општини Бискупија код Книна само су неки од доказа да 18 година од рата у Хрватској помирење ипак није постало пунолетно. Штавише, у неким местима, попут Вуковара, помирење међу Србима и Хрватима можда није ни рођено, а политичари обе националности као да све раде до тога ни не дође.

Влада Зорана Милановића формално брани ћирилицу јер инсистира на стриктној примени Уставног закона о правима мањина и Закона о службеној употреби језика и писма националних мањина, који прописују да ако нека мањина према резултатима пописа чини 33 одсто или више укупног становништва неке општине, града или жупаније, тада остварује право на службену употребу властитог језика и писма. Међутим, да су Милановић и његови министри иоле узели у обзир ситуацију на терену схватили би да се помирење не може тек тако наметнути законом, наричито када пред целом хрватском јавношћу кажете да сте спремни да промените Устав због једног бившег утицајног удбаша као што је Јосип Перковић. Наравно да ће одмах уследити захтеви да се промене закони који дају права Србима.

Уосталом, да је Милановићу заиста стало до права Срба онда би неко из његове власти отишао у Вуковар и разговарао са тамошњим Хрватима али и Србима, за које председник Хрватског хелсиншког одбора Иван Звонимир Чичак каже да они уопште не инсистирају на постављању ћирилично-латиничних табли. Србима у Вуковару је много већи проблем што живе у потпуној изолованости од већинског хрватског становништва тако да српска и хрватска деца никако не смеју да иду у исте школе или исте групе у вртићима.

Милановићева влада није схватила да прво мора да решава проблем етнички чистих државних школа у Вуковару, уколико уопште искрено жели да се постигне међунационално помирење. С друге стране, опозициона Хрватска демократска заједница (ХДЗ) Томислава Карамарка није презала од тога да искористи ову ситуацију као још један камен за напад на владу. Лицемерно пренебрегнувши чињеницу да је још Савету Европе Фрањо Туђман обећао увођење двојезичности која је озакоњена у време владе ХДЗ-а и Самосталне демократске српске странке (СДСС), Карамарко користи протесте зарад ситних политичких поена. Свесно жмури и на чињеницу да су у десетак хрватских општина, у којима без проблема стоје двојезичне табле, као по правилу, на власти ХДЗ и СДСС.

Додуше, и челници СДСС-а у овој ситуацији радије занемарују своју одговорност те позивају Европску унију у помоћ и жале се како је све ово покушај стигматизације ћирилице. Међутим, поставља се питање шта су ти исти челници српске мањине, који су учествовали у претходним владама ХДЗ-а учинили да се права Срба не упишу само у законе него да се акцијама на терену постепено умањује нетрпељивост.

То је тешко радити из фотеља у Загребу, као што је то тешко подстаћи из фотеље у Београду. Министарство спољних послова Србије је тек трећи дан вуковарских протеста уопште нашло за сходно да се огласи по овом питању и то тек пошто су домаћи медији на томе инсистирали. Притом саопштење МСП-а је више изгледало као правдање домаћој јавности, него реакција министарства које конкретним потезима жели да заштити припаднике свог народа.

Уместо да понуди конретну помоћ и предложи разговоре српске мањине и хрватских централних и локалних власти, МСП се похвалило како је „свима указало на недозвољиво понашање екстремних група у Хрватској, које безочно вређају културу српске мањине у Хрватској и које наступају са позиција усташтва”. Помињањем усташтва српско министарство је само показало да уопште не разуме суштину проблема, да и даље о проблемима српско-хрватских односа посматра кроз визуру борбе „четника против усташа”, а да притом нико ни не помишља како да ситним корацима унапреди положај Срба у Хрватској.

Не само што МСП није одгреаговао на одговарајући начин него нико није чуо ни гласа из Канцеларије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, ако се не рачуна то што је на свом званичном вебсајту пренела саопштење МСП-а и Танјугов извештај о протестима у Вуковару. Уместо да се одмах упутила у Вуковар и у комуникацији и договору са МСП-ом и хрватском владом покренула разговоре о проблемима српске мањине у Вуковару, директорка Канцеларије за дијаспору је из удобне фотеље у Београду у петак дала изјаву Танјугу понављајући безброј пута поновљене осуде кршења људских права и жалопојке о томе како су ћирилица и Срби на мети напада у Хрватској. Оно што сви већ добро знају.

То што ће неко поручити да је у Хрватској на делу „нека врста хистерије против Срба” не решава ситуацију, а понајмање помаже тамошњим Србима којима би много више значило да је неко од званичника из Београда сео у свој удобни службени „ауди” и превалио пут од само 160 километара макар само поразговарао са њима. Без ТВ камера. Чисто да се осете да неко мисли на њих. Не, лакше је у Београду дати изјаву. Те жалопојке, међутим, неће „спасити” Србе и ћирилицу већ само конкретне акције и спремност на компромисе.

Ненад Радичевић


<
44/44
>