Од опере до оперете
Редакцијски коментар
Управо тај лук из наслова прошла је посета председника Јосиповића Београду. Ушавши у Србију довитљивом одлуком да присуствује премијери опере старе пријатељице Исидоре Жебељан, изашао је из ње посетом хрватској мањинској школи у Таванкуту, коју је у стилу Брозових времена остварио са домаћином Николићем.
Певало се и на једном и на другом месту – али, да ли све баш било је музика?
Наравно да није, и да вероватно није могло ни бити: хрватскосрпски односи – једва да то треба понављати – имају своју епохалну сложеност, и редовне дневне противречности каква је депортација мале Лее или квота за увоз хрватских цигарета. Па који је онда резултат дводневног напора двојице председника који носе терет неприкривених међусобних антипатија, готово једнак ономе који носе нације које представљају? Тешко да би и они сами могли дати одлучан одговор. Ова претпоставка произлази из чињенице да Јосиповићева посета није имала свој фокус, и да су је бројни рукавци у које се разливала чинили површном, у значајној мери и конфузном. Пробало се, изгледа, из више праваца, али слабо је ишло. До сада се узимало да само Србија има избеглице и њихове проблеме, а сад је Хрватска излицитирала једну тешку бројку својих; на ћирилицу у Вуковару одговорено је латиницом у Суботици; Николић је хтео помак на теми повлачења тужби, али је Јосиповићу важније да истакне нестале; границе нису ни третиране дубље, нека питања сукцесије такође, итд. Хрватској страни било је, међутим, однекуд нарочито стало да се побрине за преузимање једног осуђеног ратног злочинца, и обећања која је дала српска страна чине се као можда најконкретнији њихов добитак од посете . Не рачунамо споразум два политичка факултета, јер они сарађују више од деценије.
Узмимо да овако описани учинак није био нешто што су желели њени кључни актери. Хрватска и Србија тешко прескачу своје сенке, то јесте јасно, и добра воља често није довољна. Она је, међутим, први услов. Искреност коју Јосиповић и, нарочито, Николић преферирају као модел понашања, то није. Она се код њих практикује више као слобода да се изнесе покуда на рачун партнера него као рационална отвореност са којом се решавају проблеми. Није непримећено да је у томе смислу Јосиповић више него на предмет посете мислио на своју домаћу сцену, а Николић на то да фасцинира новим имиџом.
Зато су, између осталог, сва отворена питања и даље отворена, и зато се о њима говори уморно, фразерски и без ефекта, у патетичним позама помирења. Историја коју председници тако радо узимају као флоскулу, више додирује њих него они њу. Политички минималисти, међутим, вероватно се не би сложили са овом дијагнозом. Они би рекли да је посета сама по себи већ успех. И са своје тачке гледишта били би мањевише у праву. Али, као што се види, овај коментар нису писали они.
