Лика још чека на ћирилицу

Ми смо рекли Загребу да нам допусти да сами одлучимо када је право време да поставимо ћириличне табле, каже Наташа Турбић, начелница општине Грачац

ГрачацПосле рата, Грачац је прерастао у општину коју у највећем броју настањују Хрвати (Фото Ј. Церовина)

Грачац – То што је читав државни врх Хрватске укључен у разговоре са противницима увођења двојезичности у Вуковару могло би створити погрешну слику да је реч о усамљеном случају и побуни локалног карактера. Чињенице, међутим, говоре нешто друго. До преливања антићириличних протеста на остатак Хрватске није дошло само зато што двојезичних табли другде, углавном, и нема.

Управо је то случај и са Грачацом, варошицом у Лици, на путу између Госпића и Книна. Од места које је уочи последњег рата било настањено претежно Србима (по попису из 1991. године, од десетак хиљада становника чак осамдесет одсто су били српске националности), Грачац је прерастао у општину коју у највећем броју настањују Хрвати, и то не староседеоци већ махом дошљаци из Босне и Херцеговине, Славоније, Далмације. Према последњем попису, Срба сада овде има тек нешто више од трећине, то јесте свега око три хиљаде.

Дан уочи нашег доласка у Грачац, у Госпићу је одржан затворени састанак градоначелника, председника општина и њихових заменика из задарско-сењске жупаније са представницима надлежног министарства о томе колико су статути општина и градова усклађени са Уставним законом о правима националних мањина из 2002, који, између осталог, предвиђа и обавезу увођења двојезичности тамо где националне мањине чине више од 30 одсто становништва. Према речима начелнице општине Грачац Наташе Турбић, закључено је да „закон треба спроводити према потреби, онако како то осећа и већински народ и национална мањина”.

„Ништа не сме да се форсира да се не би створиле веће тензије. Сви смо ми свесни да мора да се поштује уставни закон, али народ у Грачацу још не води бригу о томе да ли имају двојезичне табле зато што је људима овде потребно нешто друго. Живи се тешко и наша основна брига јесте да то променимо”, тврди градоначелница Грачаца док седимо у њеној канцеларији на чијем зиду виси слика Фрање Туђмана.

Наша саговорница је из редова младих кадрова Хрватске демократске заједнице. Има свега 30 година, а дужност начелнице општине преузела је пре пет месеци када је у „фото-финишу” са разликом мањом од једног процента победила свог противкандидата и дотадашњег градоначелника Горана Ђекића из Самосталне демократске српске странке.

Она не види зашто би сада требало ризиковати са постављањем двојезичних табли, тим пре што, како каже, на томе није инсистирала ни претходна власт на чијем је челу био Србин.

„Људи су добро одвагали у које време треба то да се уради и зато код нас није било ситуација које би могле да ескалирају. Наравно, морамо да имамо у виду да закон мора да се поштује, да српском народу то значи очување њиховог идентитета. Али нисам ја од својих суграђана доживела да кажу ’Желим то јер желим писати ћирилицом’, него се радо и њиховом праву на идентитет. Више је то неки психолошки ефекат”, објашњава Турбићева.

Општина на чијем је челу је, како каже, једна од малобројних у Хрватској која законску обавезу спроводи на другачији начин. По закону, осим на двојезичност, припадници националне мањине имају право и на запослење, на свог представника у извршној власти...

„Све је то Грачац већ испоштовао без обзира на то да ли постоји на папиру. Мој заменик је Србин, од осам општинских службеника троје су српске националности. У библиотеци све троје запослених су Срби, а у вртићу међу дванаест запослених има троје Срба”, наводи наша саговорница као доказ да Срби овде нису грађани другог реда.

Ипак признаје да није лако одвагати – да ли запослити Хрвата или Србина, када се понекад укаже неко слободно радно место. Тврди да јој је приоритет ипак стручна спрема.

Ни најмлађи Срби, каже, нису запостављени, тако да у овдашњој основној школи „Никола Тесла” постоји изборна настава на српском језику, као и часови веронауке које држи православни свештеник.

„Та деца нормално функционишу у вртићу, школама. Моја деца се играју са децом мог првог комшије Србина. Код вас у Србији је слика таква да је овде стање за Србе неиздрживо. Али ја вас уверавам да сам градоначелница сваког становника Грачаца”, каже Турбић.

На питање како се и поред свега тога избегли Срби после рата нису масовније вратили у Грачац, она то објашњава искључиво тешком материјалном ситуацијом.

„Националност са тим нема везе. И сада много младих, без обзира на националност, одлази одавде. Живот овде није лак никоме, ту нема разлике између Хрвата и Срба. Ми заиста тешко живимо. Подручје је пуно потенцијала и ресурса, али људи су тужни и депресивни јер немају запослење. То их чини незадовољним и основни је разлог што се некада догоди нешто лоше”, уверава она.

Својеврстан окидач у овом тренутку могло би да буде и постављање двојезичне табле.

„Једноставно, неко ће разбијати плоче јер се разбијају негде другде”, каже градоначелница Грачаца, али и додаје да се ситуација у овом личком градићу ипак не може поредити са оном у Вуковару. „Тамо су ране свеже и са једне и са друге стране. Ту је и близина границе са Србијом. Ми никако не бисмо желели да се инциденти који се дешавају у Вуковару пресликају на нас.”

О томе да ипак није увек лагодно и безбедно бити Србин у овим крајевима сведочи свештеник Југослав Максимовић, који се са породицом доселио у Грачац 2009. Ситуација је, како каже, ипак боља него пре четири године.

„Буде неких ситнијих чарки, тензија посебно порасте када се играју утакмице са Србијом. Ја идем у школу на часове веронауке у мантији. У почетку су ме чудно и подозриво гледали, шапутали, али сада су навикли. Већ у Госпићу, а посебно Задру или Шибенику, човек се осећа непријатно. Понекад ми се деси и нека непријатна ситуација на улици или у радњи”, прича отац Југослав.

Да може бити помало непријатно, посебно ако говорите екавицом, уверио се и репортер „Политике”. После мало распитивања зачули смо добацивање, а аутобуску станицу у Грачацу смо пронашли после два погрешна упутства, тако да смо, не желећи даље да изазивамо судбину, у радњи ипак уместо кесе затражили врећицу. Наравно, било је и много оних који су нам радо помогли. Иако у самом граду има неколико великих маркета, производе из Србије нисмо пронашли изузев у једној малој радњи коју држи досељеница из Бањалуке.

О националној припадности, како смо се уверили на улицама Грачаца, не говори се баш отворено. Људи су подозриви и тек када се увере да им не прети никаква опасност признаће да су Срби. Када их питате како живе, имају ли проблема, само ће слегнути раменима.

Улазак Хрватске у ЕУ, мештанима Грачаца није живот учинило ништа бољим. Иако на свега тридесетак километара од морске обале градић делује као да је преко њега протутњао неки од оних америчких урагана. На аутобуској станици безуспешно ћете тражити шалтер. Уместо тога на једном поломљеном прозору налепљен је избледели папир на коме је ред вожње. Аутобуси се овде заустављају ретко, тако да ни на најкраће релације, уколико немате кола, не можете отићи без огромне муке.

Цео призор још необичнијим чини огроман самостан који потпуно одудара од велебитског поднебља. И док свако ко може одавде одлази првом приликом, они најоптимистичнији верују да је то што се понеки странац на путу ка Плитвицама или морској обали заустави у њиховом граду знак да за њих ипак има наде.

Јелена Церовина


<
44/44
>