У борби против ћирилице

Бејах намерачио да како се то стручно каже пустим у штампу други наставак Летње школе сељачке политичке филозофије, кад у “Данасовој“ рубрици “Питања и одговори“ угледах анкету на тему а да како коментаришете то што је Басара почео да пише своју колумну на ћирилици.

Беше то must read. А последично и must write. Наставак Летње школе следи у сутрашњем броју. Ако изађе. Уби нас латинични ПДВ. Шта, дакле, кажу, како ћирилизацију “Фамозног“ коментаришу угледне личности из “свих области нашег јавног, политичког и културног живота“?

Е, сад, како ко.

Иван, рецимо, Стратимировић по занимању председник Удружења грађана Култура ћирилице овако глаголи: “Није да могу да се похвалим да сам своју писменост нарочито трошио читајући оно што Басара пише.“ “Али“ наставља Стратимировић, дибидус у духу госпође Непрцовић “у неколико наврата јесам, само се том приликом нисам најбоље осећао и увек сам се љутио на себе.“ Није да доводим у сумњу писменост господина Стратимировића и проблематику њене “потрошње,“ ама не могу а да се не запитам: због ког Црвеног Бана госн Стратимировић држи да је моја маленкост у било каквој обавези да своје текстове усклађује са критеријумима његових “осећања“. Уместо Стратимировића ја ћу да вам одговорим на то питање. Зато што Стратимировић а и мноштво других Стратимировића сматрају да када се самозвано, неовлашћено, у политичком (и сваком другом) смислу нелегитимно самопоставе на браник српства, ћирилице, традиције и прочих идеолошких трица и кучина, сваки грађанин Србије мора да се уклопи у њихово виђење ствари. Чисто зато да се “добри Срби и заштитници ћирилице“ не би љутили на себе. Каже, надаље, Стратимировић да моју маленкост виђи сад врага “доживљава као борца против ћирилице“!

Ту председник ћириличног удружења са поетике госпође Непрцовић прелази на политику Маринка М. Вучинића. Као што Маринко М. кад год оплајпичим неко тупоумно и покварењачко српско име и презиме јавност уверава да ја у ствари плајпичим и понижавам Србију, тако је и Стратимировић самоуверено уверен да се ја кад год оплајпичим неког користољубивог и поквареног ћириличара у ствари борим против ћирилице. Несреће и белаји бар већина њих произилазе из такозване несрећне свести, свести која сопствено зло пројектује у спољашњи свет, па се искрено узибрети кад јој се зло утростручено врати.

А шта је то несрећна свет, то питајте дипл. филозофа, Ђолета Вукадиновића, такође једног од учесника у анкети. Који каже да је ћирилизација “Фамозног“ баш “добар штос“. Али да мени, као мени по себи и за себе, неће помоћи ни да почнем писати на старословенском. Факат! Ђолету би, међутим, ихаха помогло када би могао сувисло прописати на српском.