Насиље над српским језиком
Многи са простора Србије, научници високих звања, често, при том и филолози, ни у чему не помажу очувaњу српског језика у Црној Гори (иако је знатно више дивних примјера оних који се брину и труде око цјелокупне српске баштине)
Почело је пуким преименовањем наставног предмета Српски језик у „матерњи“ у школама 2004. године. „Образложења“ за промјену имена језика у Црној Гори била су сасвим изванлингвистичка, изванисторијска, политикантско-идеолошка: прво, да „свак има право да зове језик својим именом“, што је у свјетској пракси, изван ових наших простора, незабиљежено „право“, затим да свака нација има право да свој језик зове „именом нације“, иако то „правило“ не важи за многе велике нације свијета. Након референдума (2006. године) наступио је нови „аргумент“: Језик мора и треба да се зове по имену државе! Године 2007. донесен је нови устав када је „црногорски језик“ проглашен за службени. У Устав је унијето име за језик који не постоји нити је икада постојао. Али, уписивање у устав наједанпут је постало „доказ“ постојања „црногорског језика“. Уставом се, као што је познато, не ствара језик, нити је пуко уписивање имена за језик доказ његовог постојања. Осим тога, у не малом броју земаља свијета (Њемачка, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија...) име језика се не уписује у устав (нити уставно дефинише), преко 98 одсто језика на свијету нема никакав службени статус, језик се, па и име језика, подразумијева.
Тек потом је у Црној Гори формиран „Одбор за стандардизацију црногорског језика“. Након велике расправе и подјеле унутар различитих струја, декларативно и формално се за „црногорски језик“ проглашавају и стандардни облици српског језика (типа: дјевојка, тјерати, сјести, изјести) и дијалекатски облици српског језика (типа: ђевојка, ћерати, с’ести, из’ести), тако да сада постоје „два црногорска језика“. Заиста, јединствен феномен! Одбор је наступио са паролом „црногорски језик мора да постоји!“. Као производ свега овога, настао је потом и хаос од „стандардолошке литературе“ „црногорског језика“, почев од септембра 2010. појављује се „Gramatika crnogorskoga jezika“ (аутори Аднан Чиргић и двојица хрватских лингвиста: Иво Прањковић и Јосип Силић), преписана граматика хрватског језика са новином од два нова (стара дијалекатска српска) гласа итд.
Овдје желим да напоменем и то да многи са простора Србије, при том научници високих звања, често, при том и филолози, ни у чему не помажу очувaњу српског језика у Црној Гори (иако је знатно више дивних примјера оних који се брину и труде око цјелокупне српске баштине, па и оне у Црној Гори). Тако, нпр., неки професори са филолошких факултета из Србије (Београд и Нови Сад, са група за стране језике) прихватају да у Црној Гори буду ментори и чланови комисија за теме које компаративно третирају неки проблем у, нпр., енглеском, њемачком, француском језику, на једној, и, „црногорском језику“, на другој страни (при чему је сва литература која је наведена са предзнаком – српски језик, понекад и српскохрватски).
Црна Гора, почињући од нуле, покушава да исконструисаној стварности прида историчност тиме још више идући у апсурд и фалсификате. У посљедње вријеме се и у Црној Гори конструише нова историја, присваја српска споменичка грађа у коју се укључује све са простора које обухвата садашња Црна Гора и подводи под „историјску монтенегристику“, задају се нове дијалекатске подјеле, односно наименовања дијалеката. Тако се у уџбеницима за средњу школу налази подјела Црне Горе на два дијалекатска типа: говори сјеверозападне Црне Горе (умјесто термина источнохерцеговачки) и зетско-горњополимски, чиме се територија данашње Црне Горе издваја и омеђава. Зетска редакција се третира као посебна и најстарија па се из ње изводе остале редакције (српска, босанско-хумска). Нарочито је „интересантно“ позиционирање Мирослављевог јеванђеља, који се сврстава у „зетску редакцију“ (према једнима написано у Бијелом Пољу, према другима у Котору), потом се из „ње“ изводи „црногорски језик“ (а и остале редакције и језици).
Сљедеће што се поклапа са процесима у Хрватској и БиХ, јесте сврставања писаца (идући у најдаљу историју) са територије садашње Црне Горе (а историјски су припадале различитим просторима и формацијама), под „црногорски“ језик (без обзира на њихово опредјељење за српски језик, етнос, културу, и припадност истом). Тако су црногорским језиком писали: „vladika Vasilije Petrović, Petar I Petrović Njegoš, Petar II Petrović Njegoš..., Stefan Mitrov Ljubiša i Marko Miljanov Popović; Peraštanin Andrija Zmajević, vojvoda Anto Daković, Vuk Vrčević, Stevan Perović Cuca, Marko Car, Luka Jovović, Novica Kovačević, Savo Vuletić...; Matija Bećković i Miro Vuksanović“.
Како се политичко-идеолошком пројекцијом (и притисцима) мијења језички идентитет становништва Црне Горе говоре и пописи. Према попису становништва у Краљевини Црној Гори (1909): српски језик (95 одсто), црногорског нема; према попису из 2003 – српски језик 63,49 одсто; црногорски 21,96 одсто; према попису из 2011: српски 42,88 одсто; црногорски 36,97 одсто. Шта је сљедеће?!
Др Јелица Стојановић
Професор Филозофског факултета у Никшићу, Универзитет Црне Горе