Клајн: Осим супер и кул има и лепо, сјајно и фино
Нежељеним стицајем историјских околности, постали смо и остали једини двоазбучни народ у Европи. Својевремено се говорило да је то „наше богатство”, али заправо је пре извор забуна
Иван Клајн (Фото Р. Крстинић)
Када имамо неку језичку недоумицу обраћамо се књигама академика Ивана Клајна, чије се широко подручје научног рада односи на лексику, на граматику и стандардизацију савременог српског језика. Нека од Клајнових најзначајнијих дела су „Утицаји енглеског језика у италијанском”, „Творба речи у савременом српском језику”, „Италијанско–српски речник”, а „Речник језичких недоумица” најчешће је штампана његова књига. Прво издање дела „Како се каже: речник језичких недоумица” објављено је 1981. године.
Како вам се чини, да ли је стање у нашој језичкој пракси боље или је горе сада у односу на почетак вашег бављења српским језиком?
Рекао бих да је ипак нешто боље, јер и сами запослени у медијима показују свест да је неопходно водити рачуна о исправности језика. Ту мислим пре свега на врло добру, мада кратку емисију коју праве лекторке Радио Београда, „Српски на српском”, као и на „Политику”, која повремено објављује врло умесне лингвистичке коментаре Раде Стијовић у свом Културном додатку. Уз то, полако одвајамо језичка од језичко–политичких питања. Ваљда смо успели коначно да разјаснимо да не постоји никакав „босански” ни „црногорски” језик. Постоји онај језик који европски политичари, у недостатку бољег решења, означавају скраћеницом (по абецедном реду) БЦМС, који Ранко Бугарски с пуним правом назива српскохрватски, како се одувек звао у међународној славистици, а који једнако гласи у Србији, Хрватској, БиХ и Црној Гори, наравно с неизбежним локалним разликама. Тај језик ми можемо да нормирамо на свој начин, Хрвати, Босанци и Црногорци на свој, али ће то увек бити варијанте истог језика, баш као што и енглески има британску, америчку, канадску, аустралијску, новозеландску варијанту, а ипак га сви зову енглески језик.
На који начин треба схватити међусобне утицаје различитих језика и да ли је прихватање страних речи и израза искључиво лоше за један језик?
Често је корисно, може бити лоше ако се речи преносе аутоматски и некритички, без размишљања о домаћим творбеним и лексичким средствима, а не верујем да икада може бити „искључиво лоше”. Најопштије речено, оно што је уско стручно, техничко и новопронађено данас постаје интернационализам, па можемо и ми да га прихватимо. Неоправдано је, међутим, уносити страну (у данашње време практично увек енглеску) реч по аутоматизму, или као помодну, и не размисливши није ли то нешто за шта смо увек имали домаћи израз. Такви су разни „менаџери” и „менаџменти” који дају утисак да никада у Србији нисмо имали ни управнике, ни директоре, ни управе, ни руководства. Таква је мода свеприсутне „имплементације”, иако „имплементирати” не значи ништа више него остварити, реализовати, спровести у дело. Млађе генерације би требало подсећати на то да и на српском постоје речи којима се за нешто може рећи да је добро, лепо, одлично, сјајно, фино, а не искључиво „супер” и „кул”. У текстовима се многе енглеске речи буквално и погрешно преводе, па тако стално читамо о „Силиконској долини” уместо о „Силицијумској”, или слушамо о неком бестселеру који је у тој и тој земљи продат у „пола милиона копија” – а бестселери се сигурно не праве у фото‑копирници, него се штампају у хиљадама или милионима примерака (енгл. цопy).
Суседна Хрватска, на пример, ревноснија је у погледу стандардизације свог језика од нас. Зашто сваки језички пројекат код нас траје необјашњиво дуго и шта учинити да се такво стање промени?
Да, то је стари проблем. Хрвати су још пре два века морали озбиљно да се позабаве питањем свога језичког стандарда, прво зато што на својој територији имају три дијалекта (штокавски, кајкавски, чакавски) и три изговора (екавски, ијекавски, икавски), а друго што су били под аустроугарском и донекле млетачком влашћу, па су морали да се изборе за опстанак властитог језика. Због тога им није било тешко да оснују Југославенску академију знаности и умјетности (данас прекрштену у „ХАЗУ”), нити да за покретача њеног речника узму Србина Ђуру Даничића. У Србији није било притисака те врсте за рад на нормирању језика, а нажалост није било ни економских интереса. Последњих деценија ипак се подоста урадило. Матица српска је издала шестотомни речник, завршен 1976, а на основу њега, уз додатак новије грађе, у нашем веку направљен је и једнотомник (Речник српског језика) у редакцији Мирослава Николића. Правопис српског језика, дело Пешикана, Пижурице и Јерковића, појавио се 1993. године, а данас имамо и његово друго, проширено издање. Уз помоћ Матице, Института за српски језик, а под вођством Одбора за стандардизацију српског језика, који је 1997. године (нажалост недуго пре своје смрти) основао Павле Ивић, објављено је неколико значајних нормативних приручника. Оно што најспорије иде, нажалост, јесте велики речник САНУ, на коме је рад започет још у 19. веку, у време Стојана Новаковића, први том изашао је из штампе 1959, а данас смо дошли до 19. тома, са словом П. Шта да се ради: мало који посао на свету је мучнији, спорији и пипавији од лексикографског. Можда нас може утешити податак да је издавање речника ЈАЗУ трајало скоро цео век, а вредним и богатим Енглезима требало је око седамдесет година да заврше свој двадесетотомни „Оxфорд Енглисх Дицтионарy”.
Ко треба да се бави применом договорене норме?
У ранија времена одговор би био недвосмислен: школа. У „ђачко доба” формира се језичка култура сваког од нас. Данас, ипак, с обзиром на сталне и брзе и промене у језику, не важи више она некадашња слика „господина матуранта“ који излази као зрео и образован човек, способан да правилно говори и пише у јавности кроз цео живот. Медији, ако не по знању и угледу, а оно по ширини утицаја, утичу на језик бар колико и школа, ако не и више. И за школу и за медије главну одговорност требало би да сноси власт. Није ми познато колико је Министарство просвете у стању да проверава исправност језика у настави и у уџбеницима, не само матерњег језика него и других предмета. Постоје разна регулаторна тела која наводно треба да воде надзор над телевизијама, радиом и онлајн медијима, али се њихов утицај не види ни на пољу опште културе (болно питање „ријалитија” и сл.), а камоли у језику. Кад би се ико од оних који се баве српском политиком бар мало заинтересовао и за српски језик, лекторска служба би морала из темеља да буде ојачана, реорганизована и да добије већа права.
Могу ли се Срби у потпуности посветити ћириличном писму, с обзиром на то да латиница доминира светом?
Ми се заправо још нисмо у потпуности суочили са чињеницом да смо, нежељеним стицајем историјских околности, постали и остали једини двоазбучни народ у Европи. Својевремено се говорило да је то „наше богатство”, али заправо је пре извор забуна. Парола о „равноправности двају писама” звучала је врло демократски, али равноправности нема између слабијег и јачег, а латиница је постајала све јача, захваљујући енглеском и другим страним језицима, употреби у математичким, хемијским и физичким формулама, у аутомобилским регистрацијама, па загребачкој телевизији, у популарним загребачким часописима („Старт”, „ВУС”, „Глорија”, итд.) који су се читали и у Београду... У новије време дошле су и СМС поруке, па интернет, па онлајн и имејл адресе, па кабловска телевизија, па таблоиди, „ружичасте” и „срећне” телевизије и тако даље, све док се није створио утисак да је на латиници све оно што је популарно, модерно, светско, комерцијално, а да се за ћирилицу боре још само окорели традиционалисти и националисти. Сада нам једино остаје да употребу латинице сведемо на разумну меру, да с њом не претерујемо, остајући свесни да је ћирилица наше основно писмо, које морамо чувати и неговати, да не бисмо изневерили сопствену традицију.
Марина Вулићевић