Ћерање ћирилице из Црне Горе

Најдрастичнија je забрана ћирилице у вријеме Првог свјетског рата

Ћерање ћирилице из Црне Горе
Дарко Новаковић/Ћирилично писмо иницијално ЦЕРАК

Ћерање ћирилице из Црне Горе

Кон­ти­ну­и­тет ћи­ри­ли­це на под­руч­ју са­да­шње Цр­не Го­ре мо­же се пра­ти­ти кроз вје­ко­ве. Она је по­ка­за­тељ и свје­до­чан­ство да су ови про­сто­ри има­ли пи­сме­ност. Не мо­же се по­ме­ну­ти ни је­дан ва­жни­ји спо­ме­ник са про­сто­ра са­да­шње Цр­не Го­ре да ни­је на­пи­сан ћи­ри­ли­цом. Ћи­ри­ли­цом је пи­са­но Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље, по­ве­ље и пи­сма зет­ских вла­да­ра, Ило­вич­ка крм­чи­ја Све­тог Са­ве, бо­га­те ри­зни­це ма­на­сти­ра Све­те Тро­ји­це код Пље­ва­ља, це­тињ­ског ма­на­сти­ра, Вра­њан­ске по­ве­ље, штам­па­не књи­ге Обод­ске штам­па­ри­је... Ћи­ри­ли­цом су пи­са­ли и Све­ти Пе­тар Це­тињ­ски, Пе­тар Дру­ги Пе­тро­вић Ње­гош, краљ Ни­ко­ла, Мар­ко Ми­ља­нов, Сте­фан Ми­тров Љу­би­ша... 

Ћи­ри­ли­ца је но­си­лац и ко­ли­јев­ка ду­хов­но­сти, исто­ри­је, тра­ди­ци­је, кул­ту­ре, пи­са­ног и књи­жев­ног на­сље­ђа Цр­не Го­ре, али по­ку­шај ста­ва­ра­ња но­вог иден­ти­те­та у Цр­ној Го­ри, у ко­ји се не укла­па њен ћи­ри­лич­ни исто­риј­ски иден­ти­тет, до­во­ди до ду­бо­ког ре­за на смје­ни вје­ко­ва, 20. и 21, ка­да се де­ша­ва го­то­во пот­пу­на ла­ти­ни­за­ци­ја и(ли), чак, на­жа­лост, до­ла­ти­ни­за­ци­ја Цр­не Го­ре, што се пи­сме­но­сти и пи­сма ти­че.

За­што ћи­ри­ли­ца сме­та но­вом иден­ти­те­ту?! Из­ме­ђу оста­лог, ћи­ри­ли­ца се кроз исто­ри­ју на про­сто­ри­ма до­кле је до­пи­рао ути­цај срп­ског је­зи­ка и, пре­ко ње­га, пи­сма, че­сто на­зи­ва­ла срп­ско пи­смо. Та­ко је и на про­сто­ру да­на­шње Цр­не Го­ре. У овом по­гле­ду на­ро­чи­то је зна­чај­на јед­на би­бли­о­гра­фи­ја ра­до­ва о Дал­ма­ци­ји и Цр­ној Го­ри из­да­та на ла­тин­ском у Мле­ци­ма 1842. Та­мо сто­ји да су књи­ге штам­па­не на Це­ти­њу... срп­ским сло­ви­ма. Го­ди­не 1517. по­твр­ђу­је мле­тач­ки дужд Л. Ло­ре­дан те­ста­мент Ђур­ђа Цр­но­је­ви­ћа на мол­бу ње­го­ве же­не Је­ли­са­ве­те (пре­ве­ден на ла­тин­ски). На ви­ше мје­ста сто­ји да је те­са­та­мент пи­сан срп­ски, пре­ве­ден са срп­ског итд. Али на јед­ном мје­сту сто­ји да је пи­сан и пот­пи­сан срп­ским је­зи­ком и срп­ским сло­ви­ма. Бо­жи­дар Ву­ко­вић Под­го­ри­ча­нин го­ди­не 1521. за­пи­су­је да је, ви­де­ћи ка­ко дру­ги на­ро­ди штам­па­ју сво­ја „пи­са­ни­ја“ по­же­лио да штам­па „и на­ша срп­ска, а та­ко­ђе и бу­гар­ска“ сло­ва. Ви­ћен­цо Ву­ко­вић „тра­жи ис­кљу­чи­ву до­зво­лу да штам­па књи­ге је­зи­ком и сло­ви­ма срп­ским ра­ди оп­ште до­бро­би­ти на­ро­да и је­зи­ка срп­ског“. Над­би­скуп бар­ски Ан­дри­ја Зма­је­вић, Пе­ра­шта­нин, на­пи­сао је још 1675. го­ди­не јед­ну рас­пра­ву, гдје ка­же да же­ли „да он по­у­ча­ва са­мо чи­та­ти и пи­са­ти са сло­ви­ма илир­ским срп­ским, а да оста­ви ла­тин­ска“.

Сви­ма су по­зна­ти Ње­го­ше­ви сти­хо­ви (у по­све­ти на књи­зи Ву­ко­ва да­ни­ца из 1826. го­ди­не): Срп­ски пи­шем и збо­рим,/ сва­ком гром­ко го­во­рим:/ на­род­ност ми ср­бин­ска,/ ум и ду­ша сла­вјан­ска. Ин­те­ре­сант­ни су и сље­де­ћи при­мје­ри: „1838. и 1839. до­би­ва вла­ди­ка цр­но­гор­ски Пе­тар Дру­ги (Ње­гош) не­ко­ли­ко пи­са­ма од бо­сан­ског ве­зи­ра Ве­џид-Мех­мед па­ше. У пр­вом ка­же: ’Ја сам на­пи­сао јед­ну тур­ску а јед­ну сарп­ску, обе су јед­на­ке’... Сте­фан Ми­тров Љу­би­ша на­зи­ва ћи­ри­ли­цу „срп­ским ама­не­том“.

Нај­дра­стич­ни­ја je за­бра­на ћи­ри­ли­це у ври­је­ме Пр­вог свјет­ског ра­та. Би­ла је зва­нич­но за­бра­ње­на у Хр­ват­ској, Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, Цр­ној Го­ри и Ср­би­ји. На­кон оку­па­ци­је Цр­не Го­ре 1916, аустриј­ска власт, на­ред­бом ге­не­рал­ног гу­вер­не­ра Вик­то­ра Ве­бе­ра од 18. сеп­тем­бра 1916, за­бра­њу­је упо­тре­бу ћи­ри­ли­це у шко­ла­ма, уста­но­ва­ма и по­штан­ском са­о­бра­ћа­ју, а из школ­ских про­гра­ма ис­кљу­чу­је на­род­не еп­ске и па­три­от­ске пје­сме, као и пред­мет Срп­ска исто­ри­ја. Ово је пра­ти­ла и кро­а­ти­за­ци­ја је­зи­ка и уво­ђе­ње хр­ват­ског име­на за је­зик. 

О школ­ству и пи­сму у Цр­ној Го­ри у Be­o­grad­skim no­vi­na­ma, ко­је су на ње­мач­ком је­зи­ку из­ла­зи­ле у Бе­чу, сто­ји да је на­зив је­зи­ка у Цр­ној Го­ри – хр­ват­ски: „Već u pro­le­će su iz­ra­đe­ni no­vi udž­be­ni­ci i na­stav­ni plan po uzo­ru na austrij­ski i u sep­tem­bru se mo­glo u svim osnov­nim ško­la­ma po­če­ti sa na­sta­vom. U Sta­roj Cr­noj Go­ri su po­sta­vlje­ni cr­no­gor­ski, a u No­voj Cr­noj Go­ri austrij­ski i ma­đar­ski na­stav­ni­ci hr­vat­skog je­zi­ka. Ći­ri­li­ca će bi­ti za­dr­ža­na sa­mo u na­sta­vi re­li­gi­je, a u osta­lim pred­me­ti­ma je la­ti­ni­ca.“

Што се ти­че Цр­не Го­ре да­нас, оно што се де­ша­ва ве­о­ма под­сје­ћа на аустро­у­гар­ску по­ли­ти­ку из Пр­вог свјет­ског ра­та: при­во­ди се кра­ју про­цес не­ста­ја­ња ћи­ри­ли­це. Ево, са­мо не­ких при­мје­ра. У Цр­ној Го­ри ла­ти­ни­ца је „оку­пи­ра­ла“ све, од име­на фир­ми, ка­фа­на, ре­сто­ра­на, про­дав­ни­ца: по ра­зним гра­до­ви­ма Цр­не Го­ре око 95 од­сто на­зи­ва ис­пи­са­но је ла­ти­ни­цом. По свим гра­до­ви­ма има ви­ше ки­не­ских не­го сло­ва ћи­ри­ли­це. 

На јав­ним уста­но­ва­ма још има за­о­ста­лих ста­рих ћи­ри­лич­них нат­пи­са, али је уоч­љи­ва тен­ден­ци­ја за­мје­не у но­ви­је ври­је­ме ла­ти­нич­ним. Тек по­ко­ји ста­ри (за­о­ста­ли) на­зив остао је ћи­ри­лич­но ис­пи­сан че­ка­ју­ћи ско­ро „пре­сло­вља­ва­ње“. У Цр­ној Го­ри не­ма ни јед­на ТВ ста­ни­ца са ћи­ри­лич­ним рје­ше­њем ло­га; не по­сто­ји ни је­дан ћи­ри­лич­ни зва­нич­ни сајт Вла­де Цр­не Го­ре; сви пу­то­ка­зи су ис­пи­са­ни ла­ти­ни­цом; та­бле с на­зи­ви­ма гра­до­ва (из­у­зев не­ких на сје­ве­ру гдје има­мо и ћи­ри­лич­ни и ла­ти­нич­ни нат­пис) та­ко­ђе су ис­пи­са­не ла­ти­ни­цом.

Са ћи­ри­ли­цом из­гле­да је­ди­но ра­ди­је пу­ту­је­мо на онај сви­јет јер су на­зи­ви по­греб­них пред­у­зе­ћа ћи­ри­лич­ни; по­смрт­не пла­ка­те су (са ма­лим из­у­зе­ци­ма, ко­ји су ви­дљи­ви у по­сљед­ње ври­је­ме) штам­па­не ћи­ри­ли­цом; над­гроб­ни спо­ме­ни­ци − та­ко­ђе.

Др Је­ли­ца Сто­ја­но­вић

Про­фе­сор Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ник­ши­ћу, Уни­вер­зи­тет Цр­не Го­ре

 


<
44/44
>