Од српскохрватског ка српском

После распада друге Југославије нестало је језичко и правописно јединство четири истојезичне републике

Порцелански медаљони из атељеа Тера Данубијус М. Вукановића Мишела (Александар Додиг/Курзив)
Порцелански медаљони из атељеа Тера Данубијус М. Вукановића Мишела (Александар Додиг/Курзив)

Од српскохрватског ка српском

Но­во­сад­ски књи­жев­ни до­го­вор био је кра­јем 1954. Та­да је фор­ми­ра­на за­јед­нич­ка је­да­на­е­сто­чла­на пра­во­пи­сна ко­ми­си­ја из раз­ли­чи­тих ре­пу­бли­ка и раз­ли­чи­тих лин­гви­стич­ких цен­та­ра, с ци­љем да се по­стиг­не пот­пу­на уни­фи­ка­ци­ја пра­во­пи­са срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка. Ко­нач­ну сти­ли­за­ци­ју тек­ста ура­ди­ли су Ми­ха­и­ло Сте­ва­но­вић и Љу­де­вит Јон­ке, док су реч­ник сре­ди­ли Ра­до­мир Алек­сић, Јо­ван Ву­ко­вић и Ма­те Хра­сте.

Мо­же се ре­ћи да је то био ком­про­мис из­ме­ђу из­вор­ног Бе­ли­ће­вог и из­вор­ног Бо­ра­ни­ће­вог пра­во­пи­са, са ве­ћим уступ­ци­ма срп­ске стра­не. Био је то по­ку­шај дру­гог це­ло­ви­тог пра­во­пи­сног за­јед­ни­штва Ср­ба и Хр­ва­та у 20. ве­ку, по­сле оног из 1930. 

Пра­во­пи­сна ко­ми­си­ја ра­ди­ла је ду­го, с до­ста не­су­гла­си­ца, да би се по­сле ше­сто­го­ди­шњег ра­да (од 1954. до 1960) по­ја­вио пра­во­пис ко­ји је от­кло­нио не­ке сла­бо­сти по­сто­је­ће нор­ме (нпр. из­о­ста­вља­ње ј у при­ме­ри­ма ра­ки­ски, зми­ски, ис­то­ри­ски; а и од­у­ста­ја­ње од фор­мал­не ин­тер­пунк­ци­је код Бо­ра­ни­ћа), али је и до­нео мно­ге пра­во­пи­сне ду­бле­те. Пра­во­пис је те­шко на­стао, па је то оне­мо­гу­ћи­ло би­ло ка­кво ис­пра­вља­ње очи­глед­них сла­бо­сти и он се до по­след­ње де­це­ни­је 20. ве­ка по­ја­вљи­вао увек у не­из­ме­ње­ном об­ли­ку (фо­то­тип­ски). Ма­ти­ца срп­ска је ти­ме по­ста­ла ин­сти­ту­ци­ја ко­ја се ста­ра­ла о срп­ској ор­то­гра­фи­ји од 1960. го­ди­не до да­нас.

Не­ке сла­бо­сти за­јед­нич­ког Пра­во­пи­са срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног је­зи­ка из 1960. би­ле су ви­ше не­го очи­глед­не од­мах по ње­го­вом из­ла­ску, али док је по­сто­ја­ло др­жав­но за­јед­ни­штво, срп­ска стра­на се уз­др­жа­ва­ла од би­ло ка­квог ино­ви­ра­ња пра­во­пи­сне нор­ме. Исти­на, по­вре­ме­но су во­ђе­не рас­пра­ве и раз­го­во­ри о мањ­ка­во­сти­ма пра­во­пи­сне нор­ме, а нај­сту­ди­о­зни­ја је књи­га При­ло­зи пра­во­пи­су (1989).

По­сле рас­па­да дру­ге Ју­го­сла­ви­је не­ста­ло је је­зич­ко и пра­во­пи­сно је­дин­ство че­ти­ри исто­је­зич­не ре­пу­бли­ке. За­пра­во, по­сто­ја­ло је је­дин­ство Ср­би­је, Бо­сне и Хер­це­го­ви­не и Цр­не Го­ре, док се то за Хр­ват­ску не мо­же ре­ћи. На­и­ме, Хр­ва­ти су још од 1967. го­ди­не на је­зич­ко и пра­во­пи­сно је­дин­ство гле­да­ли с оспо­ра­ва­њи­ма. Пр­ви по­ку­шај „бе­жа­ња“ од је­дин­ства би­ла је Де­кла­ра­ци­ја о хр­ват­ском је­зи­ку, а он­да су ра­них се­дам­де­се­тих усле­ди­ле и устав­не од­ред­бе о хр­ват­ском је­зи­ку и за­се­бан Хр­ват­ски пра­во­пис, да би до ко­нач­ног пра­во­пи­сног рас­ки­да до­ве­ла по­ја­ва Пра­во­пи­сног при­руч­ни­ка хр­ват­ско­га или срп­ско­га је­зи­ка (1986) Вла­ди­ми­ра Ани­ћа и Јо­си­па Си­ли­ћа.

Срп­ски пра­во­пис, као и ње­гов је­зик, с по­чет­ка 20. ве­ка ско­ро цео век про­вео је у за­јед­ни­штву из ко­га је иза­шао кра­јем ве­ка. По­уч­но зву­че сти­хо­ви Ма­ти­је Бећ­ко­ви­ћа из пе­сме По­бу­на је­зи­ка (Срп­ски је­зик се отре­са од сра­ма / Вра­ћа се ку­ћи из ду­гог из­гнан­ства / Сит до­ви­ја­ња, гми­за­ња, по­дан­ства / Ле­де­ну гр­бу са се­бе од­ла­ма).

Са­вре­ме­ни срп­ски пра­во­пис оста­је са дво­а­збуч­јем, где се ћи­ри­ли­ца бо­ри за де­кла­ра­тив­ну рав­но­прав­ност, двој­ством књи­жев­ног на­реч­ја (ека­ви­це и ије­ка­ви­це), отво­ре­но­сти и то­ле­ран­ци­јом пре­ма пре­у­зе­тим ре­чи­ма из дру­гих је­зи­ка, без би­ло ка­квог за­тва­ра­ња и по­врат­ка уна­зад.

У но­вим окол­но­сти­ма 1993. го­ди­не по­ја­вио се Пра­во­пис срп­ско­га је­зи­ка, ко­ји као при­ре­ђи­ва­чи пот­пи­су­ју Ми­тар Пе­ши­кан, Јо­ван Јер­ко­вић и Ма­то Пи­жу­ри­ца. Иако се ра­ди о кон­ти­ну­и­те­ту пра­во­пи­сне нор­ме, ов­де су учи­ње­не и од­ре­ђе­не из­ме­не. 

По­след­ња де­це­ни­ја 20. ве­ка до­не­ла је не­ко­ли­ко пра­во­пи­сних при­руч­ни­ка раз­ли­чи­тог оби­ма, ква­ли­те­та и на­ме­не. По­ја­вљи­ва­ње ве­ли­ког бро­ја при­руч­ни­ка ни­је ла­ко об­ја­сни­ти. На­и­ме, је­дан је­зик, та­ко је у це­лом све­ту, мо­же има­ти са­мо јед­ну ор­то­граф­ску нор­му. То ни­ка­ко не зна­чи да не мо­же би­ти не­ко­ли­ко пра­во­пи­сних при­руч­ни­ка, али они у ре­ше­њи­ма мо­ра­ју би­ти у це­ли­ни са­гла­сни, без раз­ли­ке, чак и у по­је­ди­но­сти­ма. Раз­ли­ка мо­же би­ти у на­чи­ну ре­пре­зен­то­ва­ња ма­те­ри­је, а по­сто­ја­ње раз­ли­чи­тих пра­во­пи­сних узу­са до­но­си не­ста­бил­ност и ште­ту је­зич­кој кул­ту­ри. Не­ки при­руч­ни­ци раз­ли­ко­ва­ли су се у пра­во­пи­сним ре­ше­њи­ма, што је би­ло не­по­треб­но и не­до­пу­сти­во. Од свих при­руч­ни­ка да­нас су два у слу­жбе­ној упо­тре­би (има­ју одо­бре­ње ре­сор­них ми­ни­стар­ста­ва): Пра­во­пис срп­ско­га је­зи­ка Ма­ти­це срп­ске и аутор­ски Пра­во­пис срп­ског је­зи­ка (при­руч­ник за шко­ле) Ми­ло­ра­да Де­ши­ћа. Из­ме­ње­но и до­пу­ње­но из­да­ње Пра­во­пи­са срп­ско­га је­зи­ка из 1993. по­ја­ви­ло се 2010. го­ди­не, а у ње­го­вој ре­дак­ци­ји уче­ство­ва­ли су Ма­то Пи­жу­ри­ца, Ми­ло­рад Де­шић, Бра­ни­слав Осто­јић и Жи­во­јин Ста­ној­чић. Но­во школ­ско из­да­ње аутор­ског Пра­во­пи­са Ми­ло­ра­да Де­ши­ћа по­ја­ви­ло се 2015. го­ди­не. 

Да­на­шњи пра­во­пис и ње­го­ва ре­ше­ња ре­зул­тат су пра­во­пи­сне ево­лу­ци­је код Ср­ба од 1818. и Ву­ко­вог Срп­ског рјеч­ни­ка. Тај ево­лу­тив­ни ток, оп­те­ре­ћен ком­про­ми­си­ма, имао је ма­њих из­ме­на, али не и ве­ли­ких пра­во­пи­сних пре­о­кре­та. Из­ме­не су се очи­то­ва­ле из­ра­дом но­вих при­руч­ни­ка – Бе­ли­ће­вим Пра­во­пи­сом срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног је­зи­ка (1923), Пра­во­пи­сом срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­но­га је­зи­ка из 1960. Ма­ти­це срп­ске и Ма­ти­це хр­ват­ске и Пра­во­пи­сом срп­ско­га је­зи­ка из 1993. Ма­ти­це срп­ске. Ове про­ме­не пра­во­пи­сних пра­ви­ла мо­гу се ока­рак­те­ри­са­ти као раз­ра­да по­сто­је­ћег ста­ња и тра­га­ње за бо­љим ре­ше­њи­ма. Ор­то­граф­ски при­руч­ни­ци код Ср­ба са­др­жа­ва­ли су у два­де­се­том ве­ку и оно што на­ди­ла­зи пра­во­пи­сну нор­му, оно што и са­ми ауто­ри (при­ре­ђи­ва­чи) на­зи­ва­ју „пре­ко­ра­ци­ма у гра­ма­тич­ку и реч­нич­ку кул­тур­ну нор­му“, што за­пра­во при­руч­ник чи­ни упо­тре­бљи­ви­јим и ин­фор­ма­тив­ни­јим.

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

Др Вељ­ко Бр­бо­рић

<
44/44
>